Zvali su je ANĐELOM, njeno ime je i danas sinonim za BRIGU I NEŽNOST, a kada su progovorili njeni saradnici i kada su joj našli DNEVNIK, isplivala je MRAČNA ISTINA

Rođena 1820. godine u bogatoj britanskoj porodici, Florens Najtingel je imala sve preduslove za lagodan i udoban život. Ali ona apsolutno nije želela da bude samo ukras visokog društva.

U 24. godini obavestila je roditelje da želi da postane medicinska sestra, što je u viktorijanskoj Engleskoj bilo ravno ogromnom društvenom skandalu. Tada je to zanimanje bilo povezano isključivo sa nižim klasama i smatrano je krajnje neprikladnim za jednu damu. Uprkos strogom protivljenju porodice, školovala se u Nemačkoj i ubrzo preuzela upravljanje klinikom u Londonu.

Ipak, ključna prekretnica u njenom životu dogodila se tokom Krimskog rata od 1853. do 1856. godine, kada je sa 38 medicinskih sestara otišla pravo na front da se brine o ranjenicima u vojnim bolnicama u Skutariju, odnosno današnjem Istanbulu.

Zatekla je potpuno haotične bolnice bez kreveta, bez osnovne higijene, prekrivene pacovima i izmetom, gde je smrtnost bila veća od neverovatnih 40%. Florens je odmah uvela stroge sanitarne mere, vodila evidenciju, uvela osnovnu negu i smrtnost je ubrzo pala ispod 2%.

Nisu je voleli svi, bila je izuzetno stroga, beskompromisna i često je dolazila u sukob sa lekarima, ali fantastični rezultati su govorili za nju.

Gvozdena disciplina i čelična volja

Iako ju je javnost idealizovala i dok je noću obilazila ranjenike stvorila mit o njoj, saradnici su je često opisivali kao hladnu, autoritarnu i nepopustljivu. Neki savremenici smatrali su je pravim tiraninom. Jedan kolega iz vojske o njenom karakteru je iskreno zapisao: "Florens nije volela ljude - volela je red i ideale."

Njena savremenica je potvrdila njenu grubu stranu rečima: "Nije bila nežna kako je ljudi zamišljaju, bila je stroga, čak i surova. Imala je nemilosrdan osećaj dužnosti, i to je ono što je menjalo stvari. Nije se ustručavala da naredi, da ukori, da zatraži nemoguće".

Florens nije želela sažaljenje, zanimali su je isključivo rezultati. S druge strane, jedan vojnik je njenu posvećenost opisao potpuno drugačije: "Ona nas nije lečila lekovima, već pogledom punim dostojanstva".

Nakon pomenutog rata, postala je prva žena koja je zvanično sarađivala sa britanskom vladom u reformi vojne medicine. Koristila je statistiku, tada potpuno neuobičajen metod, kako bi dokazala ogromnu važnost higijene i prevencije bolesti. Njen pionirski rad bio je revolucionaran i njime je utemeljila novu praksu zasnovanu na konkretnim podacima.

Bila je i te kako svesna svog nezgodnog karaktera, pa je jednom prilikom izjavila: "Ne bih mogla da uradim ništa da nisam bila beskompromisna. Blagost se ceni u pričama, ali za promenu je potrebna čelična volja".

Kada je 1860. godine osnovala školu za medicinske sestre pri bolnici Sent Tomas u Londonu, ova profesija dobila je pravi ugled, strukturisano obrazovanje i jasno definisanu etiku. Zbog toga savremeni istoričari sa pravom navode: "Florens Najtingel je stvorila ideal sestrinstva, sestru kao obrazovanu, sposobnu, savesnu osobu, posvećenu pacijentu. Bez nje, moderna medicina ne bi bila ono što je danas".

Odricanje od ljubavi

Njen privatni život trpeo je zbog takve posvećenosti poslu. Odbijala je brak, iako je imala zaista brojne udvarače. Najpoznatiji među njima bio je Ričard Monktn Milnes, muškarac kojeg je iskreno volela, ali ga je na kraju odbila uz reči: "Znam da bih bila najsrećnija žena kraj njega ali sreća nije moj životni poziv."

Njen dnevnik otkriva bolne unutrašnje borbe, ogromnu usamljenost, razočaranje u ljude i osećaj da je posvetila najlepše godine ljudima koji to apsolutno ne cene. U poznim godinama povukla se u sobu iz koje se trudila da skoro ne izlazi. I dalje je redovno pisala izveštaje, slala pisma kraljici i reformisala zdravstveni sistem, ali je starila kao senka, sasvim sama, bolesna i umorna.

Svoj čvrst pogled na milosrđe zabeležila je veoma jasno u ličnim beleškama: "Milosrđe ne znači uvek nežnost. Nekad znači tražiti istinu, bez obzira koliko je bolna. Nekad znači stati uspravno, sam, protiv čitavog sveta".

Preminula je 1910. godine u 90. godini života. Odbila je pompezu državnu sahranu u Vestminsterskoj opatiji jer je pre svega želela tišinu i potpunu jednostavnost. Na njenom nadgrobnom spomeniku uklesano je samo: "F.N. - Božji sluga.".

Svesna izuzetno teškog puta koji je izabrala, svoju konačnu istinu ostavila je zapisanu pred sam kraj: "Nisam bila srećna. Ali sam bila korisna. To je vredelo više od radosti".

Bonus video: