"Crni sine, crna ti duša izašla na kožu": Mati Ekaterina tvrdi da je svedočila ČUDU PATRIJARHA PAVLA - "Čovek se pokajao i bio POTPUNO IZLEČEN"

Među njima je monahinja Ekaterina Komnenić, koja je pre dvadeset godina odlučila da svoj život posveti Bogu. Pre manastira radila je kao medicinska sestra i često se suočavala sa teškim izazovima u radu sa stotinama ljudi dnevno. Ipak, čak i tada je osećala da je njeno služenje ljudima više od posla – bilo je to putovanje ka Bogu.

– Jeste, postojao je taj psihički zamor od različitih kožnih promena. Dešavalo mi se da dođem kući i sanjam po celu noć ljude, njihove kože… Tu mi je najviše pomagala sportska aktivnost, plivanje, trčanje, pozitivna okruženja, pozitivne misli – seća se mati svetovnog života.

Ali čak i tada naša mati umela je da sluša ljude.

– Uvek sam verovala da čovek prvo treba da se čuje, nema veze da li je to zdravstveni problem ili neki životni. I uvek sam se molila za svakog tog čiji problem sam slušala. Smatrala sam da svaki čovek ili u to vreme svaki pacijent treba da dobije od mene tu unutrašnju molitvu.

Veruje da je poziv da služi Bogu dobila kroz molitvu.

– Došla sam do tog sjedinjenja sa Bogom i dobila ljubav za ovaj život, da se zavetujem.

Dolaskom u manastir, Ekaterina je otkrila novu dimenziju služenja. Svaki dan provodi u molitvi, bogosluženjima i susretima sa ljudima koji traže duhovnu snagu.

– Rad s ljudima u manastiru je poseban izazov jer dolaze sa različitim problemima, nekada su to lične brige, nekada duhovne dileme. Moj zadatak je da slušam, razumem i usmerim ih ka unutrašnjem miru.

Iako susreti ponekad mogu biti iscrpljujući, oseća da kroz njih čini pravu razliku u životima drugih.

Dani u manastiru imaju svoj ritam. Početak je u ponoćnim i jutarnjim liturgijama, zatim doručak i svakodnevna poslušanja. Monahinje pripremaju čajeve i meleme, brinu o bilju i povrću u manastirskom vrtu, održavaju zidine i prostore, a kroz sve aktivnosti prožeta je molitva i pažnja prema svakom trenutku.

– Sve što radimo, radimo Bogu. To daje smisao i mir svakom našem danu.

Poseban trenutak u godini za manastir i našu monahinju jeste Božić. Iako je pre manastira slavila praznike u svetu, tek u manastiru je shvatila pravu snagu tog dana.

– Božić nas podseća da ljubav i radost dolaze iz čistog srca. Deca su najveći dar, njihova nevinost i radosna energija nas uče kako da živimo i verujemo.

Manastirski Božić ispunjen je molitvom, pripremom ikona i zajedničkim obrocima, a svaki posetilac oseća toplinu doma i duhovnu snagu koja prožima prostor.

– Za mene, Božić nije samo praznik, već podsećanje da sve što radimo, radimo srcem i za dobro drugih. U tim trenucima, kada se okupe posetioci, vernici, deca, vidim kako se ljubav umnožava i kako svaka mala pažnja, svaka molitva i osmeh doprinose unutrašnjem miru.

Naša mati svakodnevno kombinuje duhovni život sa brigom o ljudima.

– Često dolaze osobe koje su prošle kroz teške situacije, bol, razočaranja. Nekada samo žele da budu saslušani, da osete da nisu sami, a ponekad je dovoljno samo da se neko nasmeši i da pruži nežnu reč utehe.

Priča monahinje Ekaterine često se povezuje i sa prirodom oko manastira. Homoljske šume, bistri potoci i planinski vazduh nisu samo dekor, oni su deo duhovnog iskustva.

– Kada idem šumom ili radim u vrtu, osećam Božiju prisutnost u svakom listu i cvetu. Priroda nas uči strpljenju, upornosti i zahvalnosti.

Ljudi koji dolaze iz gradske vreve često kažu da šetnja stazama manastira i razgovor sa monahinjama donosi osećaj mira koji dugo nisu osećali. Naša mati voli da priča i o sitnim svakodnevnim radostima: pripremi zimnice, kuvanju manastirskih jela, pravljenju ikona i čajeva, i o tome kako te male stvari uče velikim lekcijama.

– Kad mesimo hleb ili spremamo čaj, to činimo sa molitvom. Svaka radnja ima svoju vrednost i može postati molitva sama po sebi.

Osim svakodnevnih rituala i rada u manastiru, mati Ekatarina posebno vodi računa i o ličnom duhovnom rastu. Čitanje Svetog pisma, meditacija i molitva deo su njenih trenutaka introspektivnog mira.

– Bez tih trenutaka unutrašnje tišine, ne bismo mogli biti od pomoći drugima.

Kroz dvadeset godina, monahinja je upoznala brojne ljude – od onih koji su tražili utehu u teškim trenucima do onih koji su dolazili sa radošću i znatiželjom. Svaka priča, svaki susret oblikovao je njen pogled na život i učvrstio veru u dobro.

- Dođite da se pomolite, da pronađete unutrašnji mir. Manastir Oreškovica nije samo prostor molitve, već mesto gde radost, ljubav i vera postaju deo svakog dana.

Mati Ekatarina kroz svoj život uči i druge jednu važnu lekciju: da unutrašnji mir nije privilegija, već izbor i trud.

– Pa mnogo je važno šta govorimo jer sve što govorimo izlazi iz srca i to je upravo ono što je Bog rekao: "Daj mi, sine, srce svoje da živim u njemu, da se ja tu proslavim". Sve kad se sabere i oduzme, Bog je sve idealno stvorio, ali ljudi su ispali sto posto iz božanskih uredbi i samo prave haos. I po meni se sve svodi na to da je u tome najveći problem.

Ritual dana u manastiru je strog i pun posvećenosti.

– Liturgiju jednu imamo u ponoć i to traje do oko tri, pola četiri. Posle toga spavamo. Oko šest časova dolazi sledeća liturgija. Cilj je da imamo dve liturgije za 24 sata, da što više ljudi bude pomenuto. Posle liturgije je doručak, a zatim poslušanja – ispomoć u građevinskim radovima, pravljenje lekovitog bilja, melema, čajeva, rad sa posetiocima. Psaltir se čita ceo dan. Večernja bogosluženja završavaju se pravilom Mati Antonije u 23 časa.

Čudo patrijarha Pavla

Priča nam da je lekovito bilje njena velika ljubav. Završila je Višu medicinsku školu u Zemunu za kožne probleme.

– Diplomirala sam sa desetkom. Međutim, jednog dana sam odlučila da odem u manastir. Patrijarh Pavle je imao ogroman uticaj. Sećam se pacijenta koji je bio od glave do pete išaran i niko nije smeo da dijagnozira. Patrijarh Pavle mu je rekao: "Crni sine, crna ti duša izašla na kožu". Čovek se pokajao, promenio i bio potpuno izlečen. Tada sam shvatila – bolje je služiti Bogu.

Ceo razgovor sa mati Ekaterinom pogledajte ispod:

Mati Ekaterina inspiriše da u svakodnevici pronađemo trenutke tišine, ljubavi i molitve, i da verujemo u snagu dobrote i unutrašnjeg mira.

– Ne treba tražiti sreću daleko od sebe. Sreća je u malim stvarima, u osmehu, u toploj reči, u trenutku kada se posvetite nečemu što volite.