"Živela sam sa TIRANINOM U KUĆI - SVOJOM ĆERKOM od 11 godina. Grebala me je, udarala, grizla, bila sam očajna i osramoćena, a onda sam otkrila da Aleksandra ima OVAJ POREMEĆAJ"

"Godinama sam u sopstvenom domu hodala kao po jajima. I najmanji problem mogao je da izazove talas nasilja, emotivnu eksploziju vulkanske jačine. A sve bi to bilo usmereno prema meni. Imala sam i dokaze: modrice, ogrebotine, čak ugrize. Uprkos zlostavljanju, znala sam da nikada ne bih mogla samo da se pokupim i da odem. Zašto? Zato što taj tiranin bila – moja ćerka, koja je tada imala samo 11 godina", priča Olivija Kesel za Daily Mail.

"Plašila sam se čak i najobičnijih interakcija. Morala sam dobro da razmislim pre nego što bih nešto rekla ili komentarisala, jer je svaka reč mogla da je razbesni. I kad bih je molila da obavi osnovne zadatke, od tuširanja do pakovanja školske torbe, bila sam svesna da ću izazvati bes.

Posledice Aleksandrinog ponašanja nisu bile samo fizičke. Živela sam pod njenom kontrolom, nisam mogla da izađem uveče ako ona to nije želela. U retkim prilikama kada bih sebi dozvolila da to uopšte pokušam, jasno mi je stavljala do znanja kako se oseća."

Agresiju je bilo nemoguće slomiti

"Naš dom bio je kao ekspres lonac. Ali, ja sam samohrana majka i nisam imala gde da se ispraznim. Kome sam mogla da se poverim? S druge strane, da sam ikome rekla, verovatno bi me osuđivali - najbliža okolina bi me optužila da sam "loša majka", da nisam sposobna za roditeljstvo... Ukratko, bila sam zarobljena. Živela sam u potpunom očaju i sramoti. Kao da ste u vezi punoj nasilja i imate partnera koji vas omalovažava zbog svake sitnice.

Ipak, postojala je jedna ogromna razlika. Dok nasilni muškarci sami biraju da se tako ponašaju i svesni su šta čine, Aleksandra nije mogla da kontroliše način na koji se ophodila prema meni. To sam shvatila neposredno pre njenog 12. rođendana. Pošto više nisam mogla da sa nosim sa njenom agresijom i ispadima, odvela sam je kod psihologa koji je otkrio da je uzrok svim problema – ADHD sindrom, doživotni neurorazvojni poremećaj koji utiče na sposobnost regulisanja pažnje, nivoa aktivnosti i impulsa.

Laknulo mi je, jer sam konačno shvatila o čemu se radi. No, da li je bilo prekasno? Kao doktor, radila sam u različitim oblastima medicine, od opšte prakse do kontrole zaraznih bolesti. Vodila sam podkast i intervjuisala stotine stručnjaka. Međutim, nisam shvatala da moja ćerka pati od ADHD-a. Ona je vrlo inteligentna, izrazito maštovita, hiperkativna, a eto, nisam bila sposobna da sama uvidim o čemu se radi.

No, ako sam ja, kao lekar, bila u zabludi, koliko drugih uznemirenih majki prolazi kroz isto, ne shvatajući zašto je njihov odnos sa detetom toliko toksičan? Sada znam da je emotivna disregulacija – često ispoljena kao iznenadni bes i rolerkoster agresije – jedan od najčešćih znakova, i da je prisutna kod 25 do 45 odsto dece sa ovim sindromom. I ne, nisu to samo nestašni dečaci..."

Meningitis, disleksija i na kraju - ADHD

"Kod devojčica se ADHD često ne ispoljava do puberteta, što je bio slučaj i sa Aleksandrom. Do tada je bila nežno, mirno, zabavno dete. A onda se pretvorila u nešto sasvim drugačije. Zastrašujuće iskustvo... Srećom, danas je, zahvaljujući terapiji, lekovima i, što je ključno, promenama koje sam napravila u pristupu vaspitanju, moja ćerka jedna srećna i vesela tinejdžerka.

Rodila sam je kada sam imala 39 godina. Mnogo sam volela svoju majku, Džeki, bila je nešto najdragocenije što sam imala u životu i želela sam da ostvarim istu emotivnu vezu sa svojom ćerkom. Kada je mama umrla 2010, bila sam slomljena. Moj brak se raspao sedam godina ranije, a želja za detetom se pojačavala. Međutim, otkucavao je i biološki sat. Mama mi je ostavila nešto novca i odlučila sam da nasledstvo iskoristim za vantelesnu oplodnju.

Bio je to ponekad bolan proces, ali sve sam zaboravila u trenutku kada sam prvi put uzela Aleksandru u naručje. Bila je savršena. Međutim, kada je imala devet nedelja, dijagnostikovan joj je meningoencefalitis, retko i po život opasno stanje – u isto vreme i meningitis i encefalitis, koji dovode do upale mozga. Jezivo iskustvo u kojem su se smenjivali strah, očaj, ali i beskrajna ljubav i želja da učinim sve što je u mojoj moći.

Pitala sam se kakve bi posledice ova bolest mogla ostaviti: da li će ikada moći da govori, da se igra, da ima išta nalik normalnom detinjstvu?... Ostala joj je blaga cerebralna paraliza, zbog čega i danas ima problema sa levom nogom i uopšte motorikom. Uprkos tome, bila je živahna i puna energije. Nekada bi došlo i do izliva besa, ali – zar ih nemaju sva mala deca?"

Problemi su počeli sa pubertetom

"Prvi put sam posumnjala da postoji problem kada je jednom iz čista mira zaplakala u učionici, iako nikada nije imala slične ispade van kuće. Ubrzo je postalo jasno da ne može da prati nastavu kao njeni vršnjaci. Sa osam godina dijagnostikovana joj je disleksija, stanje koje i ja imam. Konačno sam, mislila sam, imala odgovor na pitanje šta je sputava. Tada sam pokrenula i podkast da bih pomogla drugim roditeljima koji imaju slične priče.

Ali, borba sa disleksijom, čak i sa dugoročnim posledicama meningoencefalitisa, bila je daleko lakša od onog što joj nije bilo dijagnostikovano na vreme. Jer, oni nisu donosili nepredvidive talase nasilja – koji bi me, u najtežim trenucima, naveli i da joj uzvratim kada bi me udarila. Kada se situacija pogoršala, naš dom je postao minsko polje.

Pre puberteta, mnoge devojčice sa ADHD-om tiho pate, a njihova nepažnja ili emotivne oscilacije se odbacuju kao lične osobine ili normalni razvojni izazovi. Međutim, kad uđu u pubertet, hormonske promene često čine simptome izraženijim, zato što se smatra da je ADHD povezan sa nivoom dopamina, knjučnim neurotransmiterom koji pomaže u prenosu signala između nervnih ćelija i regulaciji sistema emocija, pokreta, pamćenja, pažnje. A estrogen, ženski polni hormon, igra značajnu ulogu u regulaciji dopamina."

Svakog dana bar jedna eksplozija

"Kada bi imala napad besa, pokušavala sam da je smirim uobičajenim metodama – da je izgrdim i budem stroža. To, međutim, nije funkcionisalo. Moj bes je samo još više podsticao njen. Eskalacija je bila postepena, ali neumoljiva. Svakog dana bar jedna eksplozija.

Jednostavna molba da se istušira i opere kosu – bila je tad već dovoljno velika, zar ne? – mogla je da preraste u sukob koji bi se završio lupanjem vrata. Pokušavala sam da je smirim, a u isto vreme sam bila beskrajno tužna. Toliko sam želela to dete, toliko sam se borila za nju... A sada smo bile u ratu.

Iscrpljenost je postala moje drugo ime. Noću nisam spavala, već sam pregovarala s njom, plakala, borila se sa stresom... Mozak nije mogao da se smiri. A ona bi rano ustajala, skoro uvek u stanju emotivne uznemirenosti. Nisam mogla da nađem dadilju koja bi je čuvala preko noći. Čak je i moj otac odbio.

Izlasci, viđanja sa prijateljima – nemoguća misija. Osećala sam se kao zarobljenik. Umor mi je postao normalno, stalno stanje, i na kraju ga više nisam ni osećala. Sve vreme sam bila svesna da nešto mora da se promeni.

Jednog tmurnog jutra, nakon besane noći, u 4:45 smo se smestile ispred televizora u dnevnoj sobi. U 6:25 je bilo vreme da se spremamo za školu. Duboko u sebi, znala sam šta sledi. Aleksandra se držala za daljinski kao da joj je poslednja slamka spasa. Kada sam joj rekla da mora u školu, počela je da vrišti i da divlje udara nogama o krevet, a onda i da me šutira. Kao da sam pokušavala da uhvatim divlju mačku. Dok sam se borila da joj uzmem daljinski, ugrizla me je za ruku, jako.

Gledala sam u ranu, šokirana. Dok je bežala, njena vriska odjekivala je hodnikom. "Neću da se spremam! Čuješ li me?!" ponavljala je, besna. Jedva sam ustala, drhteći i pitajući se kako je naš odnos došao do ovoga."

"Njen mozak je samo radio drugačije..."

"Imala sam ćerku koja je svu samokontrolu čuvala za školu, dok se kod kuće raspadala. I ja s njom. Učitelji su mi govorili da je divna, ljubazna i kreativna. Imala sam osećaj da ludim. Da li je nasilje bilo pubertetski prkos? Ili to dete jednostavno nije moglo da pronađe način da izrazi kako se oseća. Kroz svu tu traumu vodila sam podkast, slušajući roditelje dece sa ADHD-om kako opisuju iskustva identična mojima. Ali, iz nekog razloga nisam povezivala stvari.

Dve nedelje posle ovog događaja odvela sam je kod specijaliste. Dobili smo dijagnozu neposredno pred njen 12. rođendan. Bio je to trenutak olakšanja, ali i tuge. Olakšanja, jer sam napokon shvatila o čemu se radi, da njeno ponašanje nije odraz mog neuspeha kao roditelja. Tuge zbog svih izgubljenih godina koje smo provele sukobljavajući se, bez mape koja bi nas vodila. Znala sam da nije bila zla. Njen mozak je samo radio drugačije.

Obe smo od tada naučile da deca sa ADHD-om stiču emotivnu zrelost znatno iza svoje hronološke dobi. Obično zaostaju do 30 odsto za vršnjacima u razvoju takozvanih izvršnih funkcija, što obuhvata sve od kognitivnih veština do kontrole impulsa. Tako 12-godišnje dete sa ADHD-om može emotivno funkcionisati na nivou osmogodišnjaka.

Postavljala sam Aleksandri standarde za koje njen mozak još nije bio spreman, a jaz između onoga što sam tražila i onoga što je mogla svakim danom je rastao. Počela sam da radim jednostavne stvari kako bih joj pomogla. Lepila sam papiriće na ogledalo sa po jednim zadatkom: obuci se, operi zube, očešljaj se, namesti krevet. Svaki je mogla da zgužva kad završi. Prestala sam da tražim od nje da pamti ono što sam ja uzimala zdravo za gotovo, i počela sam da gradim svet u kojem to nije potrebno."

Danas uživa u svakom trenutku sa svojim detetom

"Onda su došli lekovi... Kada je počela da uzima terapiju, sve se promenilo. Postala je smirenija, fokusiranija. Jedne subote, nekoliko meseci posle početka lečenja, sedela sam i čitala dok je ona samostalno radila domaći. Gledala sam u neverici... To se nikada ranije nije desilo. Konačno je mogla i da zaspi. Spavala je celu noć. Budila se odmorna. To nam je promenilo život.

Sada Aleksandra i ja imamo divan odnos. Da sam bar mogla ranije da joj pomognem... Da sam znala dijagnozu, bilo bi lakše i meni i njoj. Jer, za sve to vreme, nasilje i uznemirenost su me navodili da se pitam da li sam uopšte sposobna da budem majka. I dalje osećam ogromnu krivicu što kao doktorka nisam mogla da shvatim šta nije u redu sa sopstvenim detetom. Zato sam odlučna da podignem svest o svim simptomima ADHD-a, posebno kod devojčica.

Ali, Aleksandra i ja smo ponovo srećne. Nedavno me je prijateljica, uz ironičan smeh, pitala da li uživam sa ćerkom tinejdžerkom. Njoj nije baš lako sa njenom. "Da!", odgovorila sam kao iz topa. U poređenju sa onim što se dešavalo, danas zaista divno živim sa svojim detetom."