VANJA JE OTET kad je krenuo iz škole, usledio je JEZIV POZIV I TRKA SA VREMENOM za život dečaka: Ožiljak na licu RAZOTKRIO OTMIČARA, porodica ga je ODLIČNO POZNAVALA

O ovom procesu pisale su sovjetske novine, a kroz sve tekstove o čuvenoj otmici u Minhenu provlačila se misao da je tako nešto nemoguće u zemlji Sovjeta. Naravno! Jer smisao svake otmice je ogroman, često nedostižan otkup, a za čiji život bi neko mogao da plati velike pare u državi sa izjednačenim sistemom raspodele prihoda? Ipak, 1984. godine u Volgogradu se dogodila priča o otmici dečaka, što je šokiralo sve koji su bili upleteni.

"Daj 150.000 ili ćemo ti ubiti Vanju!"

Četvrtak. Vanja Gasparov vraćao se sa vršnjacima iz škole, kada ga je po imenu pozvao muškarac iz automobila koji je usporio. Školarac je zamolio drugove da ga ne čekaju i prišao vozaču, koji ga je očigledno poznavao.

Kada su roditelji u pet sati popodne došli kući, veoma su se iznenadili što ručak nije bio dirnut, Vanjina soba nije bila sređena, a njega nije bilo tu. Pozivi prijateljima pokazali su da dete nije ostalo u gostima, a jedan od Vanjinih drugova ispričao je o susretu sa vozačem automobila.

U šest sati uveče u stanu Gasparovih zazvonio je telefon. javio se otac Genadij.

"Vanja je kod nas. Njegov život vredi mnogo novca. Ako želiš da ga vratiš, moraš da predaš 150.000 rubalja. Ako se obratiš miliciji, živog ga više nećeš videti", rekao je neko.

Otac otetog deteta bio je u šoku. Anonimna pretnja nije mu stajala u glavi. Suma koju je tražio kriminalac bila je ogromna i, što je bilo posebno strašno, porodica nije imala toliko novca. Genadij Gasparov radio je kao direktor skladišta povrća, porodica je živela pristojno, ali nije imala takve uštede. Za poređenje, prosečna plata u Volgogradu tada je bila 190 rubalja, automobil "Volga" koštao je 12.000 rubalja. Za iznos otkupa moglo se kupiti čitav vozni park.

Očajni roditelji su potrčali kod Vanjinih prijatelja, deca su ispričala gde su poslednji put videla školarca. Na tom mestu Genadij je zaista pronašao polomljene naočare svog sina, što je još jednom dokazalo da poziv nije bio zla šala, već da se sa njegovim detetom dogodila prava nesreća.

"Moramo u miliciju"

"Šta da radim, šta da radim?" ,bila je jedina misao u Genadijevoj glavi. Nikada neće skupiti toliku sumu za tako kratko vreme, ali pomisao da će mu poslati sinovljev leš bila je još strašnija. Tada je Gasparov odlučio da se posavetuje sa svojim dugogodišnjim prijateljem, starijim inspektorom kriminalističke policije Dzeržinskog okruga Volgograda Vanikom Sogojanom.

"Vanja je video lica otmičara, čak i ako skupite sav novac, ipak će ga ubiti, jer može da ih prepozna. Idi u miliciju", rekao je prijatelju.

U odeljenju za kriminalistička istraživanja Gasparovljeva prijava o otmici sina šokirala je iskusne inspektore. Kriminalac je morao biti veoma drzak i hladnokrvan da usred dana otme školarca gotovo pred očima prolaznika. To znači da ima plan i da je siguran da ga neće pronaći.

A iskreno, kako ga pronaći? Niko nije zapamtio broj ni marku automobila, nije bilo svedoka koji su videli kako je Vanja ubačen u auto, jedino što su prijatelji otetog rekli jeste da je Gasparova neko pozvao po imenu. Dakle, znali su ko je on.

Istražitelji su napravili spisak prijatelja i kolega Gasparovljevog oca i počeli da proveravaju njihove veze. Ispostavilo se da je direktor skladišta povrća bio gostoljubiv domaćin i darežljiv prijatelj, svakog vikenda kod njega se okupljalo društvo da igraju tavlu i popiju čašicu konjaka. Sve očeve prijatelje njegov sin je poznavao, pa je mogao lako da se poveri nekome od njih.

Osam operativnih grupa obišlo je adrese, razgovarali su sa Gasparovljevim prijateljima, ali ništa nisu saznali. Prošlo je 10 sati od otmice – nijedan trag. Prošao je dan – i dalje nijedna ideja gde bi mogli da kriju Vanju.

U međuvremenu, u Gasparovljev dom počeli su da dolaze komšije i rođaci, koji su donosili novac da pomognu očajnim roditeljima za otkup. Neko je donosio zlatni nakit, neko podizao ušteđevinu iz štedionice, na kraju su uspeli da skupe 50.000 rubalja. A gde naći još sto?

Majka doživela nervni slom

Posle jednog dana otac porodice je od stresa počeo naglo da sedi. Da li mu je dete još živo? Hoće li biti živo ako ne donesu ceo otkup? Kada ni posle 25 sati od poziva otmičara nije stigla adresa gde da donesu novac, Genadijevoj ženi je bila potrebna pomoć lekara - doživela je nervni slom.

Sve vreme dok je trajala potraga za otmičarima, ispred Gasparovljevog stana dežurala je operativna grupa. U ponoć su primetili da je Vanjin otac izašao iz kuće sa koferom, seo u auto i krenuo ka groblju. Tamo je samouvereno prošao između grobova, zaustavio se kod jednog spomenika, kao da nešto traži, a kada je pronašao, očajnički je izgledao. Uzeo je bocu, razbio grlić i pokušao da preseče sebi vrat. Istražitelji su stigli na vreme i sprečili ga da učini nepovratno.

"Zašto ste to uradili?, pitali su ga.

Gasparov je ćutke pokazao na novu poruku sakrivenu pod vencem.

"150.000 za živog sina. Ili ćemo poslati glavu posebno." Kratko i surovo.

Gasparov je ispričao da su mu otmičari noću pozvali i rekli da ide na groblje. Poruku je pronašao pod vencem. Ali uspeli su da skupe samo 50.000. Znači, Vanja neće biti spašen, očajavao je otac. Nisu mu izdržali živci.

Čovek u tuđem kaputu došao je po kofer sa novcem

Dok su istražitelji proučavali poruku i rukopis kriminalca, u Gasparovljevom stanu zazvonio je novi poziv. Sada je anonimac zahtevao da se kofer sa novcem odnese do Kacinskog vazduhoplovnog učilišta i sakrije u jaruzi. Operativci su uputili Vanjinog oca da sada postupi po dogovoru - da ostavi novac i tiho se vrati u auto. Da ni sa kim ne razgovara i ne pokušava da pobegne. Gasparov je tako i uradio. Posle sat vremena ka jaruzi je lagano krenuo čovek u skupom kaputu. Nije se osvrtao, nije bio oprezan, ponašao se krajnje smireno. Dugo je tražio kofer u jaruzi, a kada ga je pronašao, polako je krenuo ka putu. Tada su ga uhapsili operativci.

Nepoznati čovek u kaputu se iznenadio kad je video milicajce, ispričao je da živi u Kamishinu, zove se Pavel Kosorogov i da je nekoliko sati ranije zakasnio na voz. Tada mu je na stanici prišao čovek koji mu je ponudio da zaradi deset rubalja. Trebalo je samo da uzme kofer i donese mu ga. Kosorogov je odbio, rekao je da mu je prtljag otišao bez njega, čak nije imao ni jaknu ili kaput. Kako da ide u jarugu bez kaputa u februaru?

Tada mu je novi poznanik ponudio svoj kaput ako pristane da mu učini uslugu. Nije ni znao da može biti umešan u zločin. Pavel je takođe opisao izgled naručioca – imao je veliki ožiljak na licu.

Dok su istražitelji ispitivali posrednika u autu, patrola je javila da je nedaleko od jaruge zaustavila taksi, za čijim volanom je bio vozač sa dubokim ožiljkom. Kada je šofer video miliciju, pokušao je da pobegne, ali su ga operativci sustigli i oborili na haubu. Kosorogov je odmah prepoznao taksistu kao naručioca usluge. Najčudnije je što je čoveka sa ožiljkom ubrzo prepoznao i Gasparov.

Porodica dobro poznavala otmičara

Taksista Artem Rubanov bio je njegov prijatelj iz mladosti, kojeg je upravo on zaposlio u taksi službi. Bili su nerazdvojni od mladosti - Rubanov je često dolazio kod Vanjevog oca; štaviše, baš je Gasparov, nakon što je Artem zbog gluposti završio u zatvoru, pomagao mu sa paketima, a kada je izašao i nije mogao da nađe posao, potrudio se da ga zaposli.

Godinu dana kasnije bivši zatvorenik je doživeo nesreću - parče stakla mu je iseklo lice i upravo je Gasparov pronašao hirurga koji je obnovio Rubanovljev izgled. Zašto je onda taksista tako vratio prijatelju?

Ispostavilo se da je sve vreme u Rubanovljevoj duši tinjala zavist prema Gasparovljevom životu. Smatrao je da ga je sudbina nepravedno oštetila, dok je njegovom školskom drugu dala sve: voljenu porodicu, pametnog sina, karijeru i blagostanje. I odlučio je da Gasparov za to mora da plati.

U Rubanovljevom autu istražitelji su pronašli nekoliko lopata i ključeve od vikendice. Lopate su ukazivale na to da otmičar nije planirao da ostavi dete u životu. Kada su stigli na lice mesta, operativci su u zaključanoj kući pronašli saučesnike otmičara i Vanju vezanog lancem.

Iako je prošlo skoro tri dana od otmice, mali Gasparov je bio veseo, smiren i čak je pokušavao da plaši svoje čuvare govoreći im da ih je zapamtio i da će svi završiti u zatvoru.

Dve nedelje kasnije dečak je napisao operativcima dirljivo pismo zahvalnosti: "Bilo me je jako strah. Ali sam čekao da me spasu. Sada ste mi pravi uzor. Želim da budem hrabar kao vi i da se zauzimam za sve."

Pošto u SSSR-u nije postojala krivična odredba za otmicu, Artem Rubanov je osuđen po članu "pokušaj ubistva žrtve surovim postupanjem". Sud ga je osudio na sedam godina zatvora, a njegovim saučesnicima je dosuđeno još manje.

Pogledajte BONUS VIDEO: