"Svekrva me je PONIŽAVALA CEO ŽIVOT, a kad je pala u krevet ja sam joj MENJALA PELENE": Anđelki iz Prokuplja svi su govorili da je LUDA ŠTO JE PAZI - ovako ih je ućutkala

Priča Anđelke iz Prokuplja upravo je takva – priča o snaji koja je dugo trpela poniženja, ali je u najtežem trenutku pokazala saosećanje prema svekrvi koje je mnoge iznenadilo. Njena ispovest svedoči o tome koliko su praštanje, savest i lični moral ponekad jači od bola koji čovek nosi u sebi.

Možda vas zanima

Ružica iz Niša OCA SMESTILA U STARAČKI DOM, pa dobila pismo: "Ćeri moja, od 3 kile sam te podigao, a ti me ostavila među ove nepoznate ljude..."

"Zovem se Anđelka i ceo život živim u Prokuplju. Ljudi kažu da sam tiha i strpljiva žena, ali malo ko zna koliko je suza i prećutanih reči stalo u tu tišinu. Odrasla sam samo sa majkom. Otac je otišao u inostranstvo kad sam bila mala i nisam ga skoro ni zapamtila. Tamo je našao neku ženu, sa njom stvorio novu porodicu, a na nas zaboravio. Majka je radila sve što je mogla da me izvede na put – čistila je, kuvala po kućama, radila u nadnici, samo da ja završim školu i imam pristojan život. Naučila me je da čovek vredi onoliko koliko mu je srce veliko, a ne koliko mu je kuća bogata.

Vređala me je, jer sam odrasla bez oca

Kad sam se udala za Branimira, mislila sam da počinje mirniji deo mog života. Moj Branimir je uvek bio dobar čovek, vredan, miran... Imamo dvoje dece, a kroz brak koji traje evo već 43. godinu imali smo naše male radosti i brige kao i svi drugi ljudi. Samo jedno nikada nije bilo kako treba – moja svekrva Stojanka.

Nikad me nije prihvatila. Od prvog dana je govorila, više onako da čujem nego da ne čujem: 'Nije iz kuće, odrasla bez oca… ko zna kakva je to familija.' Te reči su me bolele više nego da me je neko udario. Ćutala sam, jer nisam htela da pravim razdor između sina i majke. Govorila sam sebi: proći će, omekšaće, upoznaće me bolje.

Ali, nije prošlo. Godinama je nalazila načina da me ponizi – pred rodbinom, pred komšijama, često i pred decom. Nikad nije bilo dovoljno dobro kako kuvam, kako čistim, kako vaspitavam decu. Uvek je postojala neka primedba, neka reč koja me je sekla. Nije joj valjalo ni kad smo Branimir i ja napravili kuću za nas u dvorištu. Svemu je nalazila manu: raspored prostorija nije dobar, zavese su kratke, tepisi preveliki... S druge strane, svekar mi je uvek davao vetar u leđa: 'Snajka, samo se ti i Branimir dogovorite kako hoćete, što je vama dobro meni je još bolje. Da si ti meni živa i zdrava!'

Moj Branimir je pokušavao da ublaži stvari, ali majka mu je bila majka. A ja sam ćutala, zbog mira u kući i zbog dece. Govorila sam sebi: izdrži, važno je da je tvoja porodica složna.

Kad je pala u postelju, samo sam joj ja ostala

Godine su prolazile, naša deca su završila srednju školu, pa otišla u Niš na fakultet. Svekar je mesec dana posle odlaska unuka iz Prokuplja umro u snu. Srce. Teško smo podneli njegov odlazak. Bio je blag i dobar čovek. Često sam se pitala koliko je odnos moje svekrve prema njemu ubrzao njegovu smrt. I prema njemu je znala da bude otrovna; nije birala ni mesto, ni vreme, a ni reči. Ali, on se svaki put samo blago nasmešio kad bi ga ona uvredila.

Kad smo svekru dali godinu dana, svekrva se razbolela. Ostala je vezana za krevet, nemoćna, zavisna od tuđe ruke za sve – i za vodu, i za lek, i za to da je neko podigne na jastuk, i da je odvede do kupatila, a kasnije i da je kupa i menja joj pelene. U početku su dolazili rođaci, komšinice, svako po malo, ali takve stvari brzo pokažu ko je zaista tu, a ko samo u prolazu. Na kraju sam ostala samo ja.

Niko me nije terao. Mogla sam da kažem da ne mogu, da imam svoju kuću, muža, obaveze, pa da Branimir i ja nađemo neku ženu da je čuva. Mogla sam i da se setim svih onih reči koje su me godinama bolele. Ali nisam mogla da okrenem leđa ženi koja leži bespomoćna. Ne samo zbog nje, nego i zbog mog muža, dece i, da budem iskrena – zbog sebe.

Nisam htela da navlačim greh na dušu

Govorila sam sebi: neću da navučem greh na dušu. Neću da moja deca jednog dana kažu da im je majka ostavila bolesnu ženu da pati. Šta bih ih tako naučila, kakav bih im primer dala?

Negovala sam je – hranila, kupala, presvlačila, izlazila iz moje i muževljeve kuće i sedela pored nje noću kad nije mogla da spava. Bilo je dana kada sam bila umorna toliko da mi se činilo da ne mogu ni korak dalje, ali bih se setila moje majke i svega što me je učila. Čovek ne bira uvek kakvi su drugi prema njemu, ali bira kakav će on biti prema drugima. Svi koji su poznavali Stojanku i znali kako se ponašala prema meni govorili su mi da sam luda što je pazim, ali ja nisam tako mislila.

Jedne večeri, dok sam joj nameštala ćebe, uhvatila me je za ruku. Bila je slaba, glas jedva čujan. Rekla je: 'Nisam bila dobra prema tebi.' Samo to. Nije bilo dugih rečenica, ni objašnjenja, ali meni je to bilo dovoljno. U tim rečima kao da se skupilo sve što nikada nije izgovorila.

Nisam joj ništa zamerila. Samo sam rekla: 'Neka, prošlo je.' I stvarno sam tako mislila. Kad vas neko godinama ponižava, nipodaštava, vređa, a znate da niste krivi, vremenom naučite da pustite da teške reči prođu pored vas, a ne kroz vas. Makar je kod mene bilo tako. U dubini duše sam se nadala da je moja svekrva shvatila da se o mene ogrešila, a ja sam joj to oprostila.

Stojanke nema već 15 godina. Danas, kad se osvrnem, ne osećam gorčinu zbog toga što joj nisam bila 'snajka po volji'. Osećam samo mir. Shvatila sam da čovek ne pobeđuje tako što vrati istom merom, nego tako što sačuva svoje srce i svojoj deci daje primer kako da se ponašaju ako im sudbina dodeli iste karte.

Mene svekrva nikad nije prihvatila onako kako sam želela, ali ja sam prihvatila tu činjenicu. Svesna sam da je njoj bilo mnogo teže da živi sa takvom gorčinom nego meni koja tu vrstu osećanja nisam imala prema njoj. I isto tako sam sigurna da joj je bilo mnogo teško da godinu i po dana leži u krevetu, znajući da joj niko osim mene neće dati toplu supu i čašu vode. Tome smo Branimir i ja naučili našu decu Kseniju i Dušana: da nikad ne dozvole da ih nemoć nauči kako da se ophode prema drugima, nego da oproste i da sačuvaju svoju dušu.

Pogledajte BONUS VIDEO: