"SINA SAM PODIGLA SAMA, A ON ME PRECRTAO ZBOG DEVOJKE": Ljubinka iz Jagodine otkrila šta je rekla pred snajom - sad GORKO ŽALI, ali je PREKASNO

"Ne znam ni sama kada je vreme tako brzo prošlo, a da ja nisam primetila koliko sam se za to vreme trošila i davala. Sina Gorana sam odgajila kao samohrana majka. Njegov otac je otišao rano iz naših života i od tog dana sve je palo na moja leđa. Radila sam šta sam znala i umela - čistila, šila, prodavala na pijaci, odricala se svega samo da moj sin ne oseti prazninu.

Sećam se kako sam ga vodila u školu, kako sam mu kupovala knjige na odloženo, kako sam brojala svaki dinar da on ne oseti da nešto nema. Kad je upisao Mašinski fakultet i otišao u Beograd, plakala sam od sreće. Govorila sam sebi: 'Vredno je bilo svake neprospavane noći.'

I stvarno je tako bilo.

Goran je postao obrazovan, vredan, dobar momak. Zaposlio se, kupio stan na kredit. Prodala sam zemlju koju sam nasledila od oca da mu dam pare za učešće, podiogla, kredit da mu opremim stan. Kupio je i kola.

A onda je u njegov život ušla jedna devojka, Mina iz Beograda. Prvi put sam je videla kad ju je doveo kod mene pred Dan žena da se upoznamo. Bila je fina na prvi pogled, ali nešto u meni se steglo kad sam shvatila da ne zna ni da skuva osnovno, niti da vodi kuću. Nisam to rekla odmah, ali sam osećala strah – ne za sebe, nego za njega i za život koji ga čeka. Kod mene je sve uvek bilo pod konac": čisto, ispeglano, skuvano, umešeno, bašta puna cveća, miljei koje sam heklala sama po celoj kući.

Njegova Mina ništa od toga ne zna da radi. Mlada je, tek je upisala studije. Moj Goran je od nje stariji skoro 10 godina. Pamtim kako je s prezirom odgurnula heklani stolnjak da spusti pepeljaru direktno na sto, a moj Goran se smejao zajedno sa njom. Njemu je to bilo simpatično, a mene je to za srce ujelo.

Teške reči pred budućom snajom

I taj gest me je toliko povredio da nisam mogla da prećutim. Pred njom sam mu rekla da mislim da nije spreman da sa takvom devojkom gradi porodicu. Rekla sam to otvoreno, bez uvijanja, jer sam verovala da majka mora da kaže istinu, pa makar ta istina bila baš bolna. Bitno je da zna cigaru da zapali, a ne ume da skuva supu, niti da umesi rezance, ni meso da ispohuje, a o kiflicama da ne pričam. Rekla je da sve to radi njen tata i da ona očekuje od svog muža da se ponaša isto.

"Mina, ako misliš da moj Goran treba sve da obezbedi – i stan, i platu, i kola, i još da bude domaćica, mislim da grešiš. I žena mora da ima neku obavezu, a ne samo da ide na pedikir, da ispija kafe i da naređuje", rekla sam ko iz topa.

Nisam mislila da ću izgubiti sina jedinca zbog toga što sam rekla istinu - ono što stvarno mislim.

Goran je u tom trenutku zaćutao, a Mina je nervozno vrtela cigaretu i besno gledala u svoje cipele. Da, ni izula se nije kad mi je ušla u kuću – kakvo je to vaspitanje?

Nakon toga su otišli i sin mi se više nije javio. Ni Uskrs nije čestitao.

Sada sedim i pitam se da li sam ja mog sina Gorana izgubila onog trenutka kad sam mislila da ga zapravo čuvam od razočaranja? Da li majka ima pravo da kaže sve što misli ili ponekad ipak treba da prećuti? Odgajila sam ga sama, dala mu sve što sam imala, mučila se da bi on imao srećno odrastanje i bolju budućnost nego što je moja. Zar je moguće da zbog jedne takve razmažene devojke on sve to zaboravi i prestane da se javlja majci?

Ne kažem sebi više da sam bila u pravu. Ali ne kažem ni da sam bila protiv njega. Kažem samo da sam bila i to ću do groba biti njegova majka koja je znala da prećuti mnogo toga, ali je tog dana rekla ono što je mislila da mora.

I možda je najveća istina koju sada učim ta da ljubav ponekad ne traži da budemo u pravu, nego da ostanemo blizu jedni drugima i kad pogrešimo.

Ne znam da li će mi se moj Goran javiti sutra, sledeće nedelje ili nikad. Ali ostavljam vrata otvorena. Ne za raspravu, nego za njega.

Pogledajte BONUS VIDEO: