"Moj sin se vinuo u nebo ispred vrtića, reči SMRT I GROB NIKAD NE IZGOVARAM": Otac Ljuba Ranković doživeo je NAJVEĆU RODITELJSKU BOL - IZGUBIO JE DETE

Nema većeg iskušenja, niti većeg bola nego nadživeti svoje dete. I ne postoji čovek, bio on vernik ili ateista, koji se u tako strašnom trenutku neće zapitati zašto je Bog to dozvolio. Pravog odgovora nema, a traganje za njim ravno je beskraju. Otac Ljuba Ranković je zajedno sa suprugom Verom, ćerkom Anđelkom, snajom i unucima Sofijom, Dušanom i Sarom prošao kroz ovo najteže iskušenje. Njegov sin Aleksandar, teolog i njegova desna ruka u izdavačkoj kući "Glas Crkve", iznenada je preminuo u 41. godini.

"Nema ljuće rane niti bola od toga. Zamislite trenutak kad mislite da ste najsrećniji čovek, da sve teče kako treba, da jedanput dobijete vest… Prvo zamislite samo taj trenutak kad čujete da ste nešto najveće u svom životu ovde na zemlji izgubili. Taj momenat, taj udar groma... Grom je milovanje oluje i mračnog neba u odnosu na to. Moj Aleksandar je odveo ćerkicu u vrtić, malu Saru, imala je godinu i po dana. Pozdravio se sa vaspitačicama, izašao i na izlazu, tu gde su žardinjere, seo je. Srčani udar. I odatle se vinuo u nebo", ispričao je otac Ljuba.

Odgovor na nemerljiv bol koji osećaju svi roditelji čija su deca preminula otac Ljuba potražio je u delima Svetog vladike Nikolaja Velimirovića. Podseća da su svuda oko nas simboli i signali, o kojima je lelićki svetitelj pisao.

"Da mi se pre toga javio Bog i da je rekao: 'Ljubomire, moja odluka je takva, hoću da uzmem tvoga sina, mora se, izaberi mesto gde će se to desiti', ko zna šta bih rekao. Možda bih rekao, na primer, da to bude u hramu da bude na molitvi kad sečemo kolač, da to bude u oltaru... A Bog je odabrao da to bude u obdaništu. Hristos je neprekidno bio među decom; uzeo bi dete u krilo i rekao: 'Ako ne budete bili kao ovo dete, nećete ući u carstvo nebesko.' Deca su mu hrlila i volela ga. Ako igde Hristos ima mesta na ovom ludom i surovom svetu, znojavom od muke i zla, ako igde ima mesta odmora, to je među decom", podseća otac Ljuba.

Aleksandar Saša Ranković bio je svom ocu ne samo sin, već i najdragoceniji saradnik:

"Sve tehničke radnje, uvode, ideje, nosio je više nego ja i žrtvovao se. Pošao je u štampariju u Zemunu i na tom putu Via Dolorosa vinuo se iz jata anđela na zemlji u, nadam u jato anđela na nebu; nadam se da je i tamo anđelima i knjigama okružen. Razumeo sam to kao Jov: 'Bog dade, Bog uze, neka je blagosloveno ime Gospodnje.' Drugog odgovora nema."

Jedina uteha, jedine dve reči koje mogu da zaleče tu ranu, ističe otac Ljuba jesu reči koje izgovaramo za Uskrs – Hristos vaskrse.

"Na spomeniku moga sina stoji 'Hristos vaskrse'. Jer vaskrsenje nije čekanje, vaskrsenje je život. Nema smrti. Kako pevamo u troparu: 'Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt pobedi i onima u grobovima život darova'. Moj sin je sa mnom, sa svojom decom. On je življi nego ikada - u našim razgovorima, u našim sećanjima, u svemu što radimo. Kad sam nastavljao posao koji je on započeo, ja sam sa njim razgovarao, savetovao se", govori otac Ljuba.

Reči "smrt" i "grob" nikada ne izgovara.

"Kad prilazim njegovom zemnom obitalištu samo dve reči kažem, one koji pišu na spomeniku: 'Hristos vaskrse'. Ne pevam 'vječnaja pamjat', nego pevam 'Hristos vaskrse iz mrtvih', dakle tropar. Kad završim, ne govorim 'Bog da mu dušu prosti', nego 'Hristos vaskrse'. Na parastosu, kad završimo, svi odgovaraju kao u crkvi na Vaskrs, iz sveg glasa – 'Hristos vaskrse'. Jer su to jedine dve reči koje mogu da leče... Ako toga nema, hrišćanstva ne bi bilo. Na činjenici da je Isus vaskrsao počiva sve. Apostol Pavle kaže: 'Ako Hristos nije vaskrsao, uzalud vera naša.' Živ je moj sin, zajedno sa mnom, zajedno sa Bogom, sa svojom decom, sa svojom porodicom", kaže otac Ljuba.

Pogledajte celu epizodu: