Aleksandra je rođena iz zabranjene ljubavi SRPKINJE I MUSLIMANA, prve mesece života provela je U ZVEČANSKOJ: "Oca sam upoznala sa 16 godina, krenula sam peške u Sarajevo, posle prvog susreta USLEDIO JE ŠOK"

"Moja životna priča počinje kao i svaka – rođenjem, ali taj prenatalni period bio je vrlo dramatičan", kaže Aleksandra. Ljubav njene majke, Srpkinje iz nadaleko čuvene svešteničke porodice Blažića iz Bratunca, i oca muslimana iz ugledne porodice Selmanagić iz Srebrenice, naišla je krajem šezdesetih na snažan otpor. Trudnoća Aleksandrine majke dodatno je produbila jaz između dve porodice koje su, uprkos svom obrazovanju i ugledu, ostale zarobljene u sopstvenim uverenjima.

"Moja majka se zaljubila u muslimana i to je bio obrt koji niko nije očekivao. A onda je i zatrudnela. To nijedna porodica nije dobro dočekala. Otac je prosio majku, ali njena porodica nije dala blagoslov", ispričala je Aleksandra u podkastu "Životna priča".

"Prve mesece života provela sam u Zvečanskoj"

Kao posledica tih sukoba, Aleksandrina majka odlazi u Beograd da se porodi, a ubrzo se rađa i ideja da dete koje je nekoliko meseci provelo u Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj bude dato na usvajanje. Ipak, u presudnom trenutku, Aleksandrina majka donosi odluku koja će obeležiti njen život.

"Rekla je jedno veliko 'ne'. Bez posla, bez ičega, počela je da radi, da skuplja novčić po novčić... Posle skoro godinu dana došla je po mene u Zvečansku i odvela me sa sobom", priseća se Aleksandra, ističući da je njena majka bila i ostala heroj.

Njeno detinjstvo nije bilo lako. Zbog urođene srčane mane nije mogla da trči kao druga deca, operaciju je čekala do pete godine... Ipak, najveći nedostatak bio je onaj nevidljivi – odsustvo oca.

O njemu se u kući u Pančevu, gde je Aleksandra živlea sa majkom, nije govorilo sa gorčinom. Naprotiv. Majka nikada nije izgovorila lošu reč o Aleksandrinom ocu.

"Nikada, ali nikada nije rekla ništa ružno o njemu, ni o njegovoj porodici. Naučila me je da ne osuđujem", kaže Aleksandra, uverena da je to bila najvažnija životna lekcija.

"Krenula sam peške u Sarajevo da upoznam oca"

Ipak, potreba da upozna oca rasla je godinama. Tiho, potisnuto, ali uporno. Sve dok jednog dana, kao šesnaestogodišnjakinja, nije odlučila da to više ne može da ignoriše. Posle žučne svađe sa majkom izašla je iz kuće i krenula pešice ka Beogradu, odakle je nameravala da ode u Sarajevo.

"Ja sam mami rekla da hoću da idem da vidim oca, da je to moja psihološka potreba. Smislila sam sa 16 godina da se neću vratiti kući, da ću peške do Beograda, pa odatle do Sarajeva. Put je bio mračan, neosvetljen... I dan-danas znam svaku stopu od Pančeva do Beograda", ispričala je Aleksandra.

Taj bunt, koji je bio mešavina tuge, radoznalosti i potrebe da razume sopstveni identitet, dovešće je do odluke koja će promeniti njen život – da ode u Sarajevo i pronađe oca.

Uz pomoć ujaka i ujne, putovanje je organizovano već narednog dana.

"Nisam se spremala šta ću da kažem ocu. Nisam imala strah. Samo sam znala da želim da ga vidim", ispričala je Aleksandra.

Dolazak u Sarajevo bio je tek početak. Pravi trenutak usledio je kad je stala pred vrata njegove kancelarije. Ujna i porodični prijatelj doveli su je do hodnika, a onda stali.

"Rekli su mi: ‘Dalje moraš sama’. I ja sam ušla", navodi Aleksandra.

Bez najave, bez dozvole, prošla je kroz kancelarije, sve dok nije stala pred njega.

"Prišla sam i predstavila se. A on je rekao: 'Sanjao sam te'."

Prvi i jedini susret sa ocem

Taj susret bio je kratak, ali snažan. Nije bilo optužbi, nije bilo pitanja zašto ga nije bilo svih tih godina.

"Nisam došla da sudim. Nisam došla da pitam zašto. Došla sam da vidim."

Proveli su zajedno jedan dan - dan koji pamti kao lep, gotovo nestvaran.

"Pitao me je: 'Zar me nećeš pitati zašto nisam dolazio 16 godina?’ Rekla sam - neću. Nisam došla zbog toga."

Na rastanku je od oca dobila obećanja da će on dolaziti u Srbiju, da će se viđati, da će nadoknaditi izgubljeno vreme. Ali, obećanja nisu ispunjena.

Umesto nastavka, posle nekoliko meseci usledio je hladan telefonski razgovor koji je Aleksandri srušio sve što je prilikom tog prvog i, ispostaviće se, jedinog susreta sa ocem izgrađeno.

"Bio je leden. Ne hladan, nego leden. Mnogo je bolelo. Ali nisam želela da unosim mržnju u sebe. Znala sam da bih time povredila samo sebe", objašnjava Aleksandra.

"Nikad ga nisam osudila"

Kasnije je još jednom pokušala da uspostavi kontakt, ali bez uspeha. Poslednji razgovor bio je, kako kaže, najstrašniji u životu. Zvala ga je da mu kaže da je postao deda i da će dobiti i drugo unuče. Nije joj čestitao. Nije se obradovao. Umesto radosti, ljubavi i podrške koju svaki roditelj treba da pruži svom detetu, verbalno ju je napao.

"Na vas bi trebalo staviti križ, vi ste nas vratili u srednji vijek", odbrusio joj je, aludirajući na raspad Titove Jugoslavije i potonji rat koji je on proveo u Sarajevu, a Aleksandra i njena majka u Pančevu.

Ipak, ova uporna i trezvena žena ni tada nije odustala od onoga što ju je majka naučila - da uvek voli i da nikad ne osuđuje.

"Nemam potrebu da sudim. Svako nosi svoje razloge koje mi ne znamo", uverljivo kaže.

Kad je saznala da joj je otac bolestan, poslala mu je mejl. Želela je da mu pomogne. Ali, i tada ne samo da nije bilo volje s njegove strane, već ni vremena - preminuo je.

Aleksandra je svoj mir, navodi, pronašla u oprostu:

"Otišla sam na očev grob, i to sa lepom emocijom. Tamo se ispričamo. Pomirili smo se kad je otišao u neku drugu dimenziju, ja to tako hoću da vidim. Sigurna sam da su tamo umniji nego mi ovde, da imaju bolju perspektivu kako posmatraju sve ovo što se dešava i sve ovo što mi živimo."

Iz svega što je prošla, Aleksandra je izašla snažnija. Okružena ljubavlju majke, ujaka, tetke, teče i svih koji su joj pružali podršku, izgradila je život ispunjen smislom, ljubavlju i razumevanjem. O tome je pisala i u romanu "Zapričavanje, zavaravanje, zavirivanje" koji joj je doneo susret sa bratom i sestrom od tetke po ocu u Sarajevu. Zna da ima i dve polusestre. Ipak, nikad ih nije upoznala. Nije nijednog trenutka, kaže, želela da uznemirava očevu novu porodicu. Želela je samo da otac bude deo njenog života. I bio je, onoliko koliko je želeo. Ali, Aleksandra nije dozvolila da joj to kroji budućnost.

"Niko ne živi u Diznilendu. Svi imamo svoje priče. Ali ako odlučimo da budemo hrabri, uporni i da biramo ljubav možemo da izvezemo lep život", poručuje Aleksandra.

Pogledajte celu epizodu: