Živela je 18 GODINA SAMA SAMCIJATA NA PUSTOM OSTRVU u haljini koju je sklepala od PERJA: Kada je IZGUBILA NAJVREDNIJE konačno su je spasili, ali među spastiljima poživela je samo 7 NEDELJA

Huana Marija je rođena početkom devetnaestog veka na izolovanom ostrvu San Nikolas, a njen narod zvao se Nikolenjo. Ovi ljudi su živeli na tom malom komadu zemlje uz obalu Kalifornije više od deset hiljada godina, gde su mirno trgovali, podizali decu i verovali u svoje duhove.

Međutim, kada su u devetnaestom veku stigli lovci sa Aljaske koji su nemilosrdno ubijali morske vidre zbog dragocenog krzna, izbio je stravičan sukob sa lokalnim muškarcima. Kao brutalan odgovor na optužbe da je jedan Indijanac ubio člana njihove posade, stranci su organizovali masovni masakr koji je gotovo uništio celo pleme. Španske vlasti su pokušale da uvedu red, ali je do tridesetih godina od celog naroda ostalo jedva dvadesetak duša.

Katolički monasi iz misije Santa Barbara poslali su brod kako bi spasili preživele i prebacili ih na kopno. Priča o tome kako je Huana nestala sa tog broda i ostala na ostrvu vremenom je obrasla brojnim glasinama. Neki su govorili da se jednostavno zadržala i da je nisu primetili, dok su drugi tvrdili da je skočila u vodu kako bi doplivala do obale kada je videla da njen mali sin nije uspeo da se ukrca. Postoje i znatno strašnije verzije prema kojima je na obali pronašla dete koje su već rastrgli divlji psi.

Istraživač Stiven Švarc, koji je godinama proučavao ovu temu, ističe da je danas apsolutno nemoguće odvojiti istinu od izmišljotine, ali je jedno sigurno, brod je otplovio, a ova žena i njeno dete su ostali potpuno sami.

Neverovatno preživljavanje

Ostrvo San Nikolas je izuzetno negostoljubivo mesto, tamo neprestano duvaju snažni vetrovi, ima veoma malo slatke vode, a biljni svet je krajnje oskudan. Kasnije je američka vojska čak razmatrala ovo područje kao potencijalni poligon za testiranje atomske bombe, ali je ova neverovatna žena ipak uspela da preživi.

Ona je svojim rukama sagradila sigurno sklonište od kitovih rebara i trske, dok je odeću pažljivo pravila od perja koje ju je savršeno grejalo i štitilo od jakih kiša. Kako bi čuvala vodu, plela je lagane i guste bokale od morske trave, a dno je oblagala prirodnim cementom koji bi pronalazila na obali.

Svoje oruđe za rad pravila je od malobrojnih predmeta koje je imala uz sebe, pa je tako uz pomoć samo jednog slomljenog noža uspevala da seče i rezbari apsolutno sve što joj je bilo potrebno.

Pored toga, imala je i parče mreže od životinjskih tetiva koje joj je pomagalo da lovi ribu isto onako kako su to radili ribari na velikom kopnu, iako je površina te mreže bila manja od jednog kvadratnog metra.

Njen sin je vremenom odrastao u snažnog mladića, ali se jednog dana otisnuo na more i nikada se više nije vratio. Naučnici pretpostavljaju da ga je ubila ajkula ili orka, nakon čega je Huana ostala potpuno sama, provodeći u surovom okruženju dugih osamnaest godina.

Susret sa civilizacijom i tužan kraj

Nova ekspedicija se iskrcala na obalu tek 1853. godine i pronašla divlju ženu u njenoj pernatoj haljini. Ona se nije nimalo plašila, nije se krila, već je delovala prilično mirno i radosno, nakon čega su je odmah prebacili na kopno u Santa Barbaru. Tamo je prvi put u svom životu ugledala konja, a očevici su tvrdili da je bila potpuno oduševljena jer nikada ranije nije videla tako veliku životinju, dok je prizor čoveka koji jađe konja nju ostavio potpuno bez teksta.

Novinari su o njoj pisali sa ogromnim divljenjem, a list Merisvil dejli herald je izveštavao kako su njene korpe, igle i posude za vodu izrađene sa zapanjujućim majstorstvom. Ona je znala apsolutno sve što je potrebno za preživljavanje u divljini, ali je njen najveći problem bio to što niko na svetu više nije mogao da je razume.

Njen maternji jezik je do tada potpuno nestao sa lica zemlje jer su poslednji govornici preminuli ili zaboravili svoje reči. Naučnici su očajnički pokušavali da pronađu sličan dijalekt među susednim plemenima Tongva i Tataviam, ali bezuspešno, jer su oni samo slegali ramenima. Jezik Nikolenjo bio je zaista jedinstven.

Ona je uporno pokušavala da im ispriča svoju životnu priču, kako je lovila foke i divlje patke i kako je pevala u samoći, ali niko nikada nije mogao da shvati njene reči.

Prema zapisima, Huana Marija je krštena u katoličkoj crkvi, mada je ostalo nepoznato da li je to bila njena lična želja ili samo puki običaj tog vremena. U novom okruženju ona se stalno osmehivala, imala je dobar apetit i često je plesala, a posebno je uživala u ukusu kafe, raznih likera i školjki. Iz čista mira je znala da zapeva, a sve poklone koje su joj ljudi donosili nesebično je delila deci jer joj materijalne stvari apsolutno nisu bile potrebne.

Nažalost, njen organizam koji je decenijama bio kaljen na divljem ostrvu, nije uspeo da se izbori sa infekcijom koja je vladala među ljudima. Ubrzo je obolela od dizenterije i ta bolest se ispostavila kao fatalna. Među ljudima je proživela svega sedam nedelja, a oni koji su proveli njene poslednje dane uz nju tvrdili su da je na kraju bila iskreno srećna, iako je njena radost u novom svetu trajala zaista prekratko.