Zašto uvek biram LISCA: Tri naše koleginice otkrivaju zašto, bez obzira na godine i iskustvo, uvek biraju isto - osećaj koji ne sputava

U ovom specijalu, tri naše koleginice, svaka u drugačijoj životnoj fazi, dele svoje lične razloge zašto uvek biraju Lisca i šta za njih zapravo znači osećaj udobnosti, sigurnosti i samopouzdanja koje počinje iznutra.

Zato što je to prvi sloj samopouzdanja

Postoji jedna mala istina o kojoj se retko govori naglas, a koju svaka žena zna čim zatvori vrata svog stana i konačno ostane sama sa sobom: sloboda ponekad počinje kada raskopčaš brushalter i samo ga lenjo izvučeš kroz rukav bluze.

I možda baš zato taj trenutak skidanja nije samo kraj dana, već mali povratak sebi. Onaj kada prestaješ da budeš sve što si bila za druge - koleginica, ćerka, prijateljica, partnerka i ostaješ samo ti. Bez slojeva koji oblikuju, bez stega koje popravljaju, bez tih sitnih kompromisa koje praviš neprimetno iz navike.

Postoji nešto oslobađajuće u toj iskrenosti tela kada mu dozvoliš da diše. Kada shvatiš da udobnost nije lenjost, niti odustajanje, već izbor. I to vrlo svestan izbor da sebi budeš na prvom mestu, makar u malim, svakodnevnim stvarima.

U tom trenutku nema potrebe da se uklopiš. Nema pitanja da li je dovoljno dobro. Jer konačno jeste.

Kao da sa tim jednim potezom skidaš ne samo komad garderobe, već i ceo dan, sva očekivanja, sva pravila koja su nam, negde usput, postala normalna.

Jer učene smo da lepota boli. Naučile smo to kroz krojeve, kroz reklame, kroz pogled koji traje sekund duže nego što treba. Naučile smo da donji veš treba da izgleda lepo pre svega za druge. Da se uklopi, da oblikuje, da podigne, zategne, sakrije, naglasi. Da bude savršen, čak i kada nije udoban.

A onda dođe realnost.

Crvene linije na ramenima. Tragovi na rebrima. Osećaj kao da si ceo dan nosila nešto što nije bilo namenjeno tebi, već nekoj zamišljenoj verziji tebe. I sve smo, bar jednom, poželele da ritualno zapalimo brushalter na lomači!

Ni gaćice nisu uvek mnogo bolje. Različiti krojevi, različiti materijali, različiti dani u mesecu, različita tela u različitim raspoloženjima. I baš taj komad garderobe, najbliži nama, najintimniji, često je poslednji koji nas zaista sluša. Poenta je da veš bude baš za tebe. Da ne razmišljaš o njemu.

Jer ženski mozak, čak i kada odmara, nikada zapravo ne miruje. Uvek postoji neka lista, neka briga, neka misao koja čeka red. I zašto bi na toj listi bilo i pitanje: „Da li me ovo steže? Da li se vidi? Da li treba da popravim?“

Koliko prostora u glavi zapravo oslobađaš kada te takve stvari više ne opterećuju. I tu dolazimo do nečega što često pogrešno tumačimo.

Samopouzdanje nije ono što drugi vide.

Samopouzdanje je ono što ti znaš.

Kao kada staviš lak na nokte koji ćeš možda primetiti samo ti. Kao kada staviš malu satensku mašnu u kosu, iako je niko neće komentarisati. Ipak, hod ti je drugačiji. Leđa su prava. Pogled je sigurniji. Nije to površno, to je unutrašnji osećaj koji se preliva spolja.

Tako je i sa donjim vešom. Neće ga svi videti. I ne treba.

Ali ti ćeš znati da je sve na svom mestu. Da te ništa ne žulja, ne sputava, ne odvlači pažnju. Ne biraš ono što te menja, već ono što te prati, ne ono što te oblikuje za svet, već ono što podržava tvoje telo dok se ti krećeš kroz taj isti svet.

Veš je prvi sloj koji oblačiš na sebe. Prva odluka koju donosiš tog dana. Pre nego što obučeš haljinu koja će ostaviti utisak, pre nego što izabereš kombinaciju koja govori svetu ko si danas, već si napravila izbor koji govori tebi kako želiš da se osećaš.

Način na koji započneš dan često određuje ritam svega što dolazi posle. Ako te nešto steže već ujutru, ako moraš da se nameštaš, popravljaš, prilagođavaš, taj osećaj ne nestaje. Samo se prenosi kroz sate u držanje, u raspoloženje, u način na koji sediš, hodaš, reaguješ.

Ali kada je donji veš pravi, kada je mekan, prilagođen, kada radi za tebe umesto protiv tebe on nestaje iz svesti. I baš u toj neprimetnosti leži njegova snaga. Tada tvoj dan postaje lakši za jedan mali, ali važan procenat. A ponekad je upravo taj procenat presudan.

Za mene je takav Lisca veš. Uvek je tu da ti bude diskretan pratilac u svim mojim dnevnim avanturama. Savršeno me podržava i prilagođava svim mojim potrebama, a da to ni ne osetim. Zato možda donji veš nikada nije bio samo veš.

Možda je to najjednostavniji, ali najiskreniji sloj samopouzdanja koji nosimo.

Kad imaš velike grudi, dobar grudnjak je sve

Sećam se tačno tog trenutka, imala sam 12 godina i prvi put shvatila da odrastam brže nego što sam očekivala. Dok su moje drugarice još uvek bezbrižno nosile majice bez razmišljanja, ja sam već osećala potrebu za svojim prvi grudnjakom. I tu počinje moja priča sa Lisca brendom.

Ali, vratimo se na početak. Kao i svaka devojčica bila sam zbunjena, pomalo i nesigurna jer nisam znala kako da izaberem nešto što je istovremeno lepo, ali i udobno. Stajala sam ispred ogledala, pokušavajući da shvatim šta to tačno meni treba. Naravno, kao i za sve važne stvari, obratila sam se mami.

Ona se samo nasmejala, kao da je već znala da će taj trenutak doći, i rekla: „Idemo da ti uzmemo pravi.“ Nije bilo mnogo dileme gde. Godinama unazad, ona je verna jednom istom brendu, Lisca. Govorila je da kada jednom pronađeš nešto što ti stvarno odgovara, nema potrebe da eksperimentišeš. Često mi je pričala kako je još kao mlada, pre nego što sam se ja rodila, kupila svoju prvu spavaćicu koju je stvarno volela. Govorila je da je bila nežna, lagana, i da se prvi put u nečemu osećala potpuno svoja, ženstveno, ali i udobno.

„Ne možeš kupovati takve stvari bilo gde“, znala je da kaže.

Iskreno, nije mi bio sasvim jasan taj njen odnos prema donjem vešu. Al’ tog dana sam shvatila o čemu priča.

Sećam se tog ulaska u radnju kao nečega posebnog. Nije to bila samo kupovina, već neki mali ritual prelaska u novu fazu života. Mama mi je pažljivo objašnjavala šta je važno, da grudnjak mora da prati telo, da ne steže, da ne žulja, da se u njemu osećaš sigurno. Kao neko ko ima velike grudi i ko sa ove perspektive razmišlja o tom trenutku, pronalaska pravog grudnjaka, smatram da je jako važno da on bude udoban.

I upravo tada sam prvi put osetila razliku. Nije to bio samo komad garderobe, bio je to osećaj sigurnosti koji dolazi iznutra.

Vremenom sam počela sama da biram. Moj svet se proširio, pored grudnjaka, tu su sada bile i mekane pidžame, lagane spavaćice, oni komadi u kojima provodiš najlepše, najtiše trenutke dana. Shvatila sam da to nisu „nebitne stvari“, već mali luksuzi koji prave razliku u načinu na koji se osećaš. Jer istina je, nije važno da li će to neko videti. Važno je kako se ti osećaš kada ostaneš sama sa sobom. Nama ženama često je ta udobnost bitna, posebno kada dođu oni dani, kada idemo da prespavamo kod nekoga, kada putujemo. Uvek je ta udobnost najvažnija, da ja mogu da uradim baš sve, a da me ništa ne steže, ne žulja.

Danas, mnogo godina kasnije, često uhvatim sebe kako izgovaram iste rečenice koje je moja mama govorila meni. Biram pažljivo. Ne pravim kompromise kada je u pitanju udobnost. I gotovo uvek se vraćam onome što znam da traje. Živimo u takvom vremenu da je sve postalo luksuz, ali barem što se tiče ove teme, uvek će biti vredno dati i poslednji dinar na nešto što nama ženama puno znači. Jer neke navike nisu slučajne, one se prenose.

I možda sve to deluje kao mala stvar, ali za mene izbor donjeg veša nikada nije bio samo izbor. To je moj mali, svakodnevni način da sebi pokažem pažnju. Da usporim. Da izaberem kvalitet. Da budem sigurna u svojoj koži.

Menja siluetu i čini da se osećamo wow

Radila sam kao manekenka još od sedamdesetih, u vremenu kada je moda bila sloboda, stav, pa i mala pobuna. Sarađivala sam sa gotovo svim modnim kućama bivše Jugoslavije i nosila sve: od najjednostavnijih krojeva do najsmelijih ideja tog vremena.

To je bila era hipi pokreta, često smo na pistu izlazile bez grudnjaka, jer je telo bilo deo izraza, a ne nešto što se skriva. Ipak, postojale su žene koje nisu mogle bez njega. Ne zato što su morale, već zato što su želele sigurnost, podršku, osećaj da su „svoje“. Kasnije se sve promenilo. Devedesetih je grudnjak postao modni statement, više nije bio skriven, već u centru pažnje. Sećam se trenutka kada je Madonna pomerila granice i kada je Jean Paul Gaultier svojim čuvenim modelima pokazao da donji veš može biti umetnost.

Od tada, žene više nisu razmišljale da li će nositi grudnjak već koji će izabrati. A ja sam, kroz sve te godine, naučila jednu važnu stvar: prava elegancija počinje tamo gde je niko ne vidi.

Danas, kada biram, biram drugačije nego nekada. Ne biram samo model, biram osećaj. Zato uvek biram Lisca.

Za mene, to nije samo veš. To je sigurnost koju nosim ceo dan. To je mekoća koja ne opterećuje. To je onaj tihi luksuz koji ne mora da se vidi da bi se osetio.

Kroz našu rubriku „Moj novi stil“ imam priliku da razgovaram sa mnogim ženama različitih godina i navika. I sve su mi rekle isto- udobnost je na prvom mestu. Jer grudnjak nije nešto što obučete na sat vremena. On je uz vas od jutra do večeri. I ako nije pravi, jedva čekate da ga skinete. A dobar grudnjak ne bi trebalo da se „trpi“.

On treba da vas prati.

Takođe, shvatila sam da mnoge žene zapravo ni ne znaju koji broj nose i zato prave kompromis sa sopstvenim telom. A to je, verujem, potpuno nepotrebno. Jer danas postoje brendovi koji razumeju različitost ženskog tela.

Lisca je jedan od njih. Bilo da imate male, srednje ili velike grudi, u toj raznolikosti modela svaka žena može da pronađe svoj savršen komad. Od onih jednostavnih, svakodnevnih, do raskošnih, čipkanih modela koji u sebi nose dozu luksuza.

Ali ono što ih povezuje jeste osećaj da ste sigurne, podržane i lepe.

Jer dobar grudnjak ne menja samo siluetu. On menja način na koji stojite, kako se krećete, kako gledate na sebe. I zato danas, posle svih pista, reflektora i modnih epoha kroz koje sam prošla, znam da žena ne nosi veš zbog drugih već zbog sebe i da kada pronađe onaj pravi, ona to i zna. Ja sam svoj izbor odavno napravila.