Konjska dlaka i žilet umesto konca i skalpela: PLASTIČNA HIRURGIJA u doba komunizma više je bila HOROR nego medicina - predsedniku napravili dvojnika, slavna glumica depresiju "lečila" zatezanjem lica

Veterani ruske pop scene više puta su otvoreno govorili o tome kako su im domaći hirurzi, još pre nekoliko decenija, pomagali da dostignu izgled o kojem su maštali. Takva priznanja tada su zvučala prilično neobično, jer u Sovjetskom Savezu zvanično nije postojala praksa plastične hirurgije.

Rusko Ministarstvo zdravlja priznalo je estetsku hirurgiju kao samostalnu medicinsku specijalnost tek u julu 2009. godine.

Naravno, to ne znači da su se sve procedure do tada obavljale tajno. Lekari koji su kasnije postali pioniri estetske hirurgije uglavnom su operisali pacijente iz medicinskih razloga, a ne zbog promene fizičkog izgleda. Ipak, prve ozbiljne sovjetske studije posvećene plastičnoj hirurgiji pojavile su se još tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Sovjetski odgovor Zapadu

Kao što smo već pomenuli, plastična hirurgija nije se uklapala u principe socijalističkog realizma. Ipak, pravila su često bila drugačija za pripadnike sovjetske elite – glumce, pevače i uticajne političke ličnosti. Upravo zahvaljujući njihovoj podršci, estetska medicina počela je da se razvija i u Sovjetskom Savezu.

Veruje se da je začetnica kozmetološkog pokreta bila Polina Žemčužina, supruga istaknutog sovjetskog političara Vjačeslava Molotova. Tokom tridesetih godina prošlog veka, inspiraciju je pronašla u pariskim salonima lepote koje je posećivala na putovanjima, nakon čega je pokušala da ubedi supruga i njegov politički krug da je i Sovjetskom Savezu potrebna slična industrija lepote.

Već 1937. godine, po nalogu Josifa Staljina, u Moskvi je otvoren Institut za kozmetiku i higijenu "GlavParfjumerProm". Vremenom je ova ustanova, pored kozmetičkih tretmana, počela da nudi i hirurške procedure.

Prema legendi, institut je prvenstveno osnovan kako bi brinuo o izgledu sovjetskih filmskih zvezda, koje su dotad pomoć uglavnom tražile kod zapadnih stručnjaka. U ovoj ustanovi lečile su se i supruge visokih političkih funkcionera, dok obični građani gotovo ništa nisu znali o tim pažljivo čuvanim tajnama.

Tajni poslovi državnog vrha

Filmske zvezde jesu bile privilegovane, ali ako bi bilo potrebno, sovjetske vlasti bez mnogo oklevanja mogle su da zabrane umetnicima opsesivnu brigu o izgledu i večnoj mladosti. Veruje se da su pravi razlozi razvoja plastične hirurgije u SSSR-u bili mnogo ozbiljniji i da su se ticali tajnih poslova državnog vrha.

Poznato je da je Josif Staljin bio izrazito sumnjičav, a njegova zabrinutost nije bila bez osnova, s obzirom na brojne pokušaje atentata kojima je bio izložen. Upravo zbog toga, tokom tridesetih godina prošlog veka, u vreme najžešćih unutarpartijskih borbi za vlast, dobio je svog prvog dvojnika – i jedinog čije je ime ostalo zabeleženo u istoriji.

Jevsej Lubicki, rođen u Vinici u Ukrajini, bio je običan računovođa kada je iznenada prebačen u okolinu Moskve kako bi bio pripreman za ulogu "vođe naroda". Iako je od rođenja neverovatno podsećao na Staljina, konačnu fizičku sličnost navodno je postigao zahvaljujući hirurškim intervencijama. Tek mnogo decenija kasnije stručnjaci su uspeli da prepoznaju "lažnog" generalnog sekretara – i to samo po razlikama u ušnim resicama na arhivskim fotografijama.

Savremenici su tvrdili da je čitava mreža stručnjaka obučavala Lubickog kako da hoda, govori i ponaša se poput Staljina. Navodno je zaista menjao sovjetskog lidera na važnim događajima, a pojedini funkcioneri dugo nisu ni znali da pred sobom nemaju pravog Josifa Visarionoviča.

Međutim, njegova uloga nije dugo trajala. Kako nije stario istim tempom kao Staljin, razlike među njima vremenom su postale primetne. Sudbina dvojnika bila je tragična – zauvek je bio odvojen od porodice, a kasnije je prognan u radne logore u Centralnoj Aziji, gde je dočekao starost. Pojedine teorije tvrde da su svi koji su učestvovali u stvaranju Staljinovog dvojnika, uključujući i hirurga zaslužnog za neverovatnu transformaciju, kasnije uklonjeni kako bi tajna zauvek ostala skrivena.

Majstor za tajne agente

Aleksandar Šmeljov, poznati sovjetski hirurg iz druge polovine prošlog veka, navodno je često sarađivao sa predstavnicima Kremlja i tajnih službi na poslovima od posebnog značaja. Prema pojedinim tvrdnjama, njegova specijalnost bila je "redizajniranje" izgleda tajnih agenata kako bi mogli neprimećeno da deluju u inostranstvu.

Šmeljov nije pomagao samo sovjetskim građanima, već i stranim političkim saveznicima. Tako mu se pripisuje i promena izgleda čileanskog komunističkog lidera Luisa Korvalana, koji se nakon vojnog puča u Čileu sedamdesetih godina skrivao u Sovjetskom Savezu.

U isto vreme, Aleksandar Šmeljov važio je za čoveka koji stoji iza besprekornog i vanvremenskog izgleda čuvene sovjetske glumice Ljubov Orlove. Hirurg se čak jednom pojavio i na filmskom platnu zajedno sa njom – u ostvarenju "Čvorak i lira" iz 1974. godine, u sceni koja prikazuje hiruršku transformaciju glavne junakinje, špijunke.

Prema pričama iz tog vremena, upravo su Orlova i njen suprug, reditelj Grigorij Aleksandrov, bili među najzahvalnijim pacijentima doktora Šmeljova, često mu odajući priznanja.

Ipak, mnogo više od njegove impresivne karijere pažnju privlači misteriozna smrt Aleksandra Šmeljova. O ovom čuvenom hirurgu danas gotovo da nema mnogo podataka, ali je poznato da je preminuo 1986. godine, i to pre nego što je dočekao starost. Zvanično, zadobio je fatalnu povredu glave u svom stanu, navodno nesrećnim slučajem.

Međutim, novinarske istrage sprovedene godinama kasnije ukazivale su na brojne nelogičnosti u toj verziji događaja. Pojavile su se i teorije da su sovjetske bezbednosne službe strahovale da bi hirurg, koji je znao previše državnih tajni, mogao da emigrira i otkrije poverljive informacije.

"Ne želim da izgledam kao starica"

Dok je plastična hirurgija u Sovjetskom Savezu bila obavijena velom tajne, poznate ličnosti uglavnom su ćutale o intervencijama – između ostalog i zato što nije postojalo mesto na kojem bi o tome javno govorile. Ipak, mnogo godina kasnije, neke od njih otvoreno su priznale da su koristile pomoć tadašnjih sovjetskih stručnjaka za lepotu.

Jedna od retkih koja je govorila o tome bila je čuvena glumica Nona Mordjukova. Sa estetskim zahvatima počela je da eksperimentiše krajem sedamdesetih, nakon što je napunila 50. godina. Razlog je bio profesionalne prirode – nije želela da u filmu "Močvara", za koji je bila angažovana, izgleda "kao starica".

Mordjukova se kasnije ponovo podvrgla estetskim zahvatima, pokušavajući da nakon tragične smrti odraslog sina unese promene u svoj život. U kasnijim intervjuima više puta je govorila da joj je upravo ta "druga mladost" pomogla da se izbori sa teškim životnim periodom i prevaziđe dugotrajnu depresiju.

Prema pričama iz tog vremena, ordinacije estetskih hirurga posećivala je i moćna sovjetska političarka Jekaterina Furceva, koja je gotovo 25 godina zauzimala najviše državne funkcije – od sekretarke Centralnog komiteta KPSS-a do ministarke kulture SSSR-a.

Navodno joj je omiljena procedura bio fejslifting, jer je uporno nastojala da zadrži mladalački izgled i spreči bilo kakve priče o mogućem povlačenju iz politike. Postojale su i glasine da je Furceva želela da ostane privlačna svom tajnom partneru, koji je bio znatno mlađi od nje.

Žilet umesto skalpela

Ali kako su zapravo izgledale operacije o kojima većina sovjetskih žena nije znala gotovo ništa? U poređenju sa savremenim metodama, tadašnje procedure danas deluju prilično rizično i grubo.

Pre svega, zbog toga što plastična hirurgija nije postojala kao posebna medicinska specijalnost, estetske zahvate obavljali su obični hirurzi. Svaki od njih radio je u skladu sa sopstvenom medicinskom praksom i iskustvom, pa su se tehnike razlikovale od lekara do lekara.

Tako su pre mnogo decenija zahvate poput uvećanja grudi, kada su implantati tek počinjali da se pojavljuju, ili uklanjanja masnih naslaga sa stomaka, obavljali opšti hirurzi. Operacije na licu u početku su radili stomatolozi, dok se maksilofacijalna hirurgija kao posebna oblast razvila tek kasnije.

Naravno, nisu svi lekari bili spremni da preuzmu takvu odgovornost. Veruje se da je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina u čitavom Sovjetskom Savezu postojalo svega dvadesetak stručnjaka koji su bili spremni da izvode estetske operacije. Oni su pritom morali redovno da prolaze posebne sertifikacije kako bi dokazali stručnost u toj oblasti.

Zanimljivo je da je plastična hirurgija važila za jednu od retkih medicinskih usluga koja se u SSSR-u plaćala. Ipak, cene su po današnjim standardima bile relativno pristupačne. U vreme kada su prosečne plate iznosile između 60 i 150 rubalja, fejslifting je koštao od 7 do 10 rubalja, rinoplastika od 15 do 30, dok je blefaroplastika stajala između 5 i 15 rubalja.

Najveći problem, međutim, nije bio novac – već čekanje. Redovi za ovakve procedure bili su dugi, a do termina se dolazilo veoma teško.

Na starim forumima i danas se mogu pronaći sećanja žena koje su imale sreću da posete plastičnog hirurga još u sovjetsko vreme. Međutim, za tako nešto bile su potrebne ozbiljne veze, ali i dovoljno novca kako bi se "zahvalilo" posrednicima koji su mogli da obezbede termin.

Ni sami hirurzi nisu krili želju da prošire svoju praksu, ali sovjetske vlasti nisu bile spremne da estetsku hirurgiju učine dostupnom široj javnosti – ni tridesetih, ni sedamdesetih godina prošlog veka.

Zbog toga ne čudi što su lekari koji nisu radili sa poznatim ličnostima i tajnim službama često imali ozbiljne probleme sa finansiranjem i opremom. Pojedini izvori tvrde da neki od njih nisu imali čak ni osnovne hirurške instrumente, poput skalpela, pa su navodno bili prinuđeni da koriste obične žilete.

Još neobičnije zvuči podatak da su sovjetski stručnjaci, umesto savremenih lifting niti, eksperimentisali sa – konjskom dlakom. Ona je posebno obrađivana kako bi bila bezbedna za upotrebu i što sličnija materijalima potrebnim za zatezanje kože.

Uprkos svim ograničenjima i improvizacijama, mnogi smatraju da su sovjetski hirurzi tog vremena uspevali da pariraju čak i holivudskim stručnjacima, koji su raspolagali daleko modernijom opremom i materijalima.