Jovanka Broz je zahvaljujući OVOJ ŽENI prisustvovala TITOVOJ SAHRANI i to nikad nije zaboravila: "Ako se ona ne pojavi, NE DOLAZIM NI JA!", evo ko je POSLAO ULTIMATUM koji je sve promenio

Jovanka Broz, rođena kao Jovanka Budisavljević, i Josip Broz Tito venčali su se u strogoj tajnosti 15. aprila 1952. godine. Ceremonija, održana u Titovoj vili na Pajzošu (Dunavka), između Šarengrada, Bapske i Iloka, i danas je obavijena brojnim misterijama i urbanim legendama.

Ono što je izvesno jeste da je tog aprilskog dana, pre više od šest decenija, za mladu partizanku započelo novo poglavlje – život ispunjen moći, bogatstvom i glamurom. Ipak, završetak priče koja je u jednom trenutku podsećala na bajku nije imao srećan epilog.

O venčanju je decenijama kasnije govorila i sama Jovanka, u razgovoru sa Žarkom Jokanovićem:

"Mi smo se venčali u aprilu 1952. godine u Iloku, u jednoj lovačkoj kući, a slučajnost je htela da sam ja za vreme Sremskog fronta vodila bolnicu baš u tom mestu."

Stanovnici Iloka znali su da je venčanje održano, iako nisu bili upoznati sa detaljima. O tome je svedočila i Rozalija Džalto, koja je sa suprugom radila kao domar u vili Dunavka:

"Znali smo da je tamo bilo to venčanje, ali ga se ne sećamo. Ipak smo tamo počeli kasnije da radimo. Obavljali smo svoj posao i nikada nikoga ništa nismo pitali o tome. Znam samo da nigde u kući nisu bile postavljene bilo kakve fotografije koje bi podsećale na to venčanje."

Kada su strani novinari videli pozivnice za prijem u čast britanskog ministra spoljnih poslova u Belom dvoru, iznenađenje nije izostalo. Vest da se Maršal oženio ubrzo se proširila, a o venčanju su potom pisali i evropski i američki mediji.

Kada su se, kao bračni par, prvi put zajedno pojavili u javnosti, Tito i Jovanka ostavili su snažan utisak i svojim modnim izborom. Predsednik je nosio belu uniformu sa zlatnim oznakama čina, dok se prva dama pojavila u elegantnoj haljini od bordo satena, upotpunjenoj zlatnom ogrlicom, dijamantskim brošem i prepoznatljivom punđom.

U trenutku sklapanja braka Tito je imao 60 godina, dok je Jovanka bila 28 godina mlađa.

Dodatnu pažnju javnosti izazvao je i venčani list koji je objavljen decenijama kasnije. Kao kumovi su navedeni Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak, svedok je bio Slobodan Emreković, dok je kao matičar upisan Momir Jovanović. Zanimljiv detalj predstavlja i rubrika zanimanja: polje uz Titovo ime ostalo je prazno, dok je za Jovanku navedeno da je kapetan i službenik. U rubrici narodnosti Tito se izjasnio kao Hrvat, a Jovanka kao Srpkinja.

Da je čitav događaj bio obavijen velom tajne, pokazuje i podatak da se samo venčanje ne može jasno pronaći u matičnim knjigama. Iako postoji izvod iz matične knjige venčanih od 15. aprila 1952. godine, zaveden pod brojem 126 i sa pečatom tadašnje Narodne Republike Srbije, u zvaničnim registrima pod tim brojem evidentirani su sasvim drugi supružnici. Dodatnu nedoumicu izaziva i činjenica da pomenuti matičar, prema dostupnim podacima, nije radio u opštinama Savski venac i Čukarica u to vreme.

Kao zanimljiv detalj ostaje zabeleženo i da je Tito, poznat po tome da je svakodnevno gledao više filmova, tog 15. aprila pogledao samo jedan – francuski kratkometražni film "Jedan dan u životu Laponaca", u trajanju od svega 17 minuta.

O trenutku kada ju je Tito zaprosio, Jovanka je govorila iskreno i bez ulepšavanja, u razgovoru sa svojim lekarom Aleksandrom Matunovićem, autorom knjige "Jovanka Broz – Titova suvladarka":

"Suvišno je pričati koliko sam bila iznenađena i zbunjena. Pa ja sam bila devojka iz sredine sa patrijarhalnim pogledima. Meni je razlika u godinama isključivala pomisao na takvu vezu. Osim toga, bila sam – neće biti neskromno da to kažem – dopadljivog izgleda i imala sam više udvarača."

U istoj knjizi zabeležene su i reči kojima je Tito zaprosio Jovanku Budisavljević:

"Moj život bio je težak, ispunjen stresovima, ličnim gubicima, svakojakim nedaćama i osećam da bih s tobom napokon osigurao spokojstvo i sreću."

Pre nego što su se verili, njih dvoje su, prema navodima iz knjige, bili u vezi punih pet godina.

Ultimatum pred Titovu sahranu

Jovanka Broz prvi put je zvanično predstavljena javnosti kao prva dama SFRJ 19. septembra 1953. godine, tokom državne posete tadašnjeg britanskog ministra inostranih poslova Entonija Idna.

Obrazovanje i usvajanje pravila ponašanja brzo su joj išli od ruke, a posebnu pažnju posvećivala je modnom izrazu. Dok su joj u protokolu pomagale supruge visokih funkcionera, o njenom izgledu brinula je lična kreatorka Klara Rotšild iz Budimpešte, kao i čuveni Pjer Karden, koji je upravo na Jovankin poziv prvi put posetio Jugoslaviju. Njegove modele rado je nosila, a modni stručnjaci često su je upoređivali sa Džeki Kenedi. Stil koji je negovala pokazao se kao vanvremenski, pa tako i danas dobija visoke ocene.

Pitanje Jovankinog uticaja na politiku ostalo je predmet podeljenih mišljenja. Dok su jedni smatrali da je značajno uticala na Titove odluke, drugi su tvrdili suprotno. Tako je Milovan Đilas u knjizi "Druženje sa Titom" naveo da nije imala presudan politički uticaj, već da se uglavnom bavila brigom o domu i suprugu. Ipak, zamerao joj je držanje i odnos prema okolini, poredeći je sa časnom sestrom i ocenjujući da joj je život uz Tita bio težak.

Početkom sedamdesetih godina za bračni par nastupio je period krize. Deo političkog i bezbednosnog establišmenta optuživao je Jovanku da deluje kao sovjetski agent, da pokušava da utiče na vojsku i da odaje državne tajne, posebno u kontaktima sa pojedinim generalima. S druge strane, ona je tvrdila da zapravo štiti supruga od stranih uticaja i ljudi koji su, kako je govorila, želeli da destabilizuju i razbiju Jugoslaviju.

Supružnike Broz godinama je pratio njihov zvanični fotograf Ivo Eterović, koji je tvrdio da je Jovanka Broz bila žrtva političkih ambicija pojedinaca koji su želeli da utiču na ostarelog Tita. Kao ključne aktere takvih pritisaka navodio je Staneta Dolanca i Nikolu Ljubičića.

S druge strane, istoričar Jože Pirjevec u knjizi "Tito i drugovi" izneo je drugačije viđenje, tvrdeći da je Jovanka u poslednjim godinama Titovog života pokazivala i određene političke ambicije. Kao primer navodio je njen odnos prema Aleksandru Rankoviću, čije je uklanjanje sa političke scene, prema tim tvrdnjama, podržavala iz straha da ne doživi sudbinu Drage Mašin. U tom kontekstu pominje se i navod da je nakon Brionskog plenuma otputovala u Pariz, iako je ranije najčešće boravila u Italiji.

Aprila 1975. godine Tito se iselio iz rezidencije u Užičkoj 15 i preselio u Beli dvor, što je dodatno podstaklo različite spekulacije u javnosti, uključujući i glasine o njegovoj navodnoj bliskosti sa operskom umetnicom Gertrudom Munitić, koja je, međutim, isticala da je njihov odnos bio isključivo profesionalan.

Za Jovanku je posebno značajna bila 1976. godina, kada je, nakon duže pauze, ponovo počela da prati supruga na službenim putovanjima. Povod za to bio je Peti samit nesvrstanih u Kolombu, glavnom gradu Šri Lanke.

Ipak, taj period obeležile su i tenzije unutar najužeg okruženja. Kao jedan od incidenata pominje se sukob između Jovanke i Titove maserke Darijane Grbić, koji je, prema pojedinim svedočenjima, Tito lično prekinuo.

O odnosima u poslednjim godinama života Josipa Broza Tita svedočio je i njegov lekar Aleksandar Matunović, koji je u knjizi "Jovanka Broz – Titova suvladarka" zapisao:

"I ja sam, kao i Jovanka, bio siguran da je taj šamar bio znak dublje emotivne veze između Tita i maserke. To ubeđenje zadržao sam za sebe, a Jovanku sam nastojao da ubedim kako je Titu do Darijane stalo samo zbog toga što ona odlično obavlja svoj posao."

Nakon toga, Jovanka Broz prestala je da prati Tita na putovanjima, a na njima ju je zamenila Darijana, uz koju je, prema navodima, proveo poslednje mesece života.

Bivša prva dama Jugoslavije poslednji put je Novu godinu sa suprugom dočekala 1977., kada ga je, kako se navodi, i poslednji put poljubila.

O političkim pritiscima kojima je bila izložena, Jovanka je govorila otvoreno:

"Oni su Titu pod vrat prislanjali pištolj i tražili da se razvede od mene, ali on na to nije pristao po cenu života. Bila sam smetnja, pre svega Dolancu, a dobrim delom i Ljubičiću u nameri da preuzmu svu vlast u Jugoslaviji skrivajući se iza Tita. Govorili su: 'Lako bismo mi sa Starim, ali sa Jovankom ne možemo da izađemo na kraj.' Dolanc je hteo da me se pošto-poto reši jer sam znala da je bio član Hitlerjugenda i radio za nemačku tajnu službu."

Iako joj je, prema tim navodima, bilo zabranjeno da prisustvuje sahrani supruga 1980. godine, ipak se pojavila na poslednjem ispraćaju. Kako se ističe, tome je doprineo i stav Indira Gandi, koja je poručila: "Ako se Jovanka ne pojavi na sahrani, ni ja neću doći."

Jedna žena tada je pružila podršku drugoj – gest koji je ostao upamćen kao snažan čin solidarnosti.

Nakon smrti Josipa Broza Tita, Jovanka Broz živela je u teškim uslovima, u vili od oko 750 kvadrata, sa urušenim plafonima i krovom koji je prokišnjavao. Dugo je bila bez primanja i ličnih dokumenata, koja su joj kasnije vraćena zahvaljujući tadašnjem ministru policije Ivice Dačića, dok se ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić izborio za obnovu kuće u kojoj je živela.

Jovanka je tvrdila da je godinama bila izložena pritiscima i zastrašivanju, jer su, kako je govorila, mnoge tajne iz Titovog vremena i dalje bile "vruće". Vila na Dedinju bila je i meta provale, a ona je verovala da iza toga ne stoje obični lopovi, već ljudi koji su tačno znali šta traže.

"Njih su poslali oni koji se boje stvari koje znam i kojima sam bila svedok tokom dugo godina dok sam bila uz Tita... Nije istina da mi iz kuće ništa nije nestalo, kako je objavljeno. Ukrali su mi vazu 'Ming', venčani dar od pokojnog kineskog predsednika Mao Ce Tunga. Još nisam pobrojala šta je sve nestalo, ali zasad sigurno znam da su mi ukradeni nakit, novac, ali i beleške. Ukradena je prepiska s nekim važnim ličnostima, na primer s Cvijetinom Mijatovićem i generalom Dolničarem, koji mi tri i po godine nakon što sam isterana iz kuće nije vratio odeću", ispričala je Jovanka Broz.

"Prvi put sam videla Tita"

Razlika u godinama je Jovanki, prema svedočenjima, smetala samo na početku, dok je Titu veći izazov predstavljao njen nedostatak formalnog obrazovanja. Zbog toga joj je obezbedio časove iz protokola, primerenog odevanja i stranih jezika, kako bi se što bolje pripremila za ulogu koju će kasnije imati. Ovi podaci navode se u biografijama "S Titom" predsednikovog savetnika Blaže Mandića i "Jovanka Broz – Titova suvladarka" Aleksandra Matunovića.

O njihovom prvom susretu postoje različite verzije, a Jovanka je o tome govorila u razgovoru sa Žarkom Jokanovićem:

"Prvi put sam videla Tita u Bihaću, 1942. godine, kada se održavalo Prvo zasedanje AVNOJ-a. Ja sam bila u jednoj grupi omladinaca, ako treba da se nešto uradi, da se nađem pri ruci. I mi smo tako bili u jednoj zgradi, a Tito je sa pratnjom prolazio pored te zgrade. I ja sam Tita tada prvi put videla. Kroz prozor. I nikada neću zaboraviti taj prizor i taj osećaj. A upoznala sam se sa njim tek kasnije, kada sam bila komesar bolnice Prvog korpusa. Bilo je to u Šipovljanima, pored same pećine u Drvaru."

Postoji više teorija o tome kako je došlo do njihovog bližeg upoznavanja. Prema jednoj, ključnu ulogu imao je Aleksandar Ranković, koji je organizovao njihov susret 1946. godine, dok je Tito boravio u bolnici nakon operacije. Druga teorija pominje Ivana Krajačića, saradnika NKVD-a, koji je navodno posredovao u njihovom upoznavanju kako bi ojačao sopstveni uticaj.

Treća, i po mišljenju nekih najverovatnija verzija, vezuje se za Đoka Jovanića, koji je nakon oslobođenja bio načelnik Vojne kontraobaveštajne službe. On je, na zahtev Rankovića da se pronađe odgovarajuća osoba za rad u maršalovom kabinetu, preporučio Jovanku. Kako se kasnije prisećao u razgovoru sa biografom Milanom Parcem, Jovanić je tada rekao:

"Imam jednu moju zemljakinju koja je bila borac i komandir ženske čete Šeste ličke, kojoj sam ja bio komandant. Ona je jedna vredna i patrijarhalno vaspitana devojka. Rano je ostala bez oca i kroz život se teško probijala. Ona se zove Jovanka Budisavljević."