Danju je držala najpopularniji frizerski salon u gradu, a NOĆU IZVODILA RITUALE zbog kojih je se ljudi i danas PLAŠE: Na njenom grobu i dalje se pojavljuju ČUDNE PORUKE I CRTEŽI

Kada je reč o Luizijani, to je država sa zaista specifičnom istorijom, gde se katolička crkva svakodnevno susretala sa afričkim tradicijama. U takvom okruženju vudu nije bio samo obično sueverje, već veoma složen sistem verovanja, a upravo je lokalna verzija postala svetski poznata zahvaljujući Mari.

Tačan datum njenog rođenja ostao je prava tajna, pa neki izvori navode 1794. godinu, dok drugi tvrde da je rođena 1801. Njen otac, Šarl Lavo, bio je veoma bogat trgovac, dok joj je majka bila oslobođena robinja. Mari je bila prvo dete sa majčine strane koje je rođeno potpuno slobodno, a savremenici su je opisivali kao devojku sa izrazito crnom kosom, tamnom puti i pogledom koji je bilo veoma teško izdržati.

Kada je imala osamnaest godina, udala se u čuvenoj katedrali Sent Luis za Žaka Perisa, mladog stolara sa Haitija. Njihov brak je bio potpuno legitiman i par uopšte nije živeo u siromaštvu. Iako u crkvenim knjigama postoje zapisi o krštenju njihove dve ćerke, Mari Anželi i Felisiti, mnogi ljudi su u to vreme tvrdili da oni zapravo uopšte nisu ni imali dece.

Sudbina njenog prvog muža je jedna od najvećih misterija, jer je on jednog dana jednostavno nestao bez ikakvog traga, dokumenta ili čak gradske glasine o tome šta mu se tačno dogodilo. Mari nije želela da gubi vreme čekajući ga, pa je sebe proglasila udovicom i nastavila dalje svoj život.

Nedugo zatim, njeno srce je osvojio Luj Kristof Dumesnil de Glapion, izuzetno bogati vlasnik plantaža iz lokalne elite. Pošto se njen prvi suprug zakonski i dalje vodio kao živ, Mari i Luj nikada nisu mogli zvanično da se venčaju, ali su živeli u skladnoj vanbračnoj zajednici čitavih trideset godina, što u to vreme u Nju Orleansu nikoga nije previše šokiralo.

Zvanični podaci kažu da je porodica imala sedmoro dece, od kojih je troje umrlo rano, dok gradske legende tvrde da ih je bilo čak petnaest. Luj ju je uveo u visoko društvo orleanske elite, a nakon njegove smrti ona je odbijala sve druge muškarce koji su želeli njenu pažnju.

Frizerski salon kao savršeni špijunski centar

Nakon smrti svog voljenog Luja, Mari je odlučila da pokrene sopstveni posao i otvorila je frizerski salon za najbogatije žene u gradu. To je bio izuzetno pametan i svestan potez, jer je tokom godina provedenih uz Luja stekla neverovatno važna poznanstva koja je sada pretvorila u čisti komercijalni profit.

Kako bi proširila klijentelu, odlučila je da snizi cene i tako je počela da prima ne samo lokalne aristokratkinje, već i sasvim obične građanke.

Njeno frizersko mesto ubrzo je postalo prava ispovedaonica za sve klijentkinje. Dok im je nameštala frizure, svaka žena joj se poveravala i pričala o muževima, novcu, dugovima, prevarama i poslovnim dogovorima.

Sve najvažnije informacije iz celog grada slivale su se direktno u njene ruke, a ona je savršeno umela da odvoji korisno od praznih priča. Paralelno sa uslugama ulepšavanja, u salonu se odvijala i jedna potpuno drugačija trgovina. Mari je prodavala amajlije, vudu lutke, takozvane gri-gri oblije i razne biljne mešavine i začine, a ta roba je bila neuporedivo traženija od samog šišanja.

Dvostruki život, noćni rituali i misteriozna smrt

Ovakav dvostruki način života zahtevao je i izuzetnu snalažljivost i dvostruku zaštitu. Zanimljivo je da Mari nikada nije propustila nedeljnu misu u crkvi, odlično se slagala sa sveštenicima, bogato je donirala župu, negovala bolesne i umiruće, a redovno je posećivala zatvorenike, posvećujući posebnu pažnju onima koji su čekali smrtnu kaznu. Zbog svega toga, crkva ju je posmatrala kao divnu i bogobojažljivu dobrotvorku, dok se o onome što je radila noću nikada nije zvanično raspravljalo.

Njeni vudu rituali održavali su se na tri glavne lokacije, u zadnjem dvorištu njene kuće na ulici Sent En, na čuvenom Trgu Kongo gde su se nedeljom okupljali robovi i na obali jezera Pontčartrejn, koje je bilo glavno mesto za ceremonije njenih posvećenih sledbenika.

Baš kao i njeno rođenje, njena smrt je takođe obavijena velom tajne. Jedna verzija kaže da je preminula 1835. godine, u svojim ranim četrdesetim godinama. Sa druge strane, gradski spisi beleže smrt osobe po imenu Mari Glapion Lavo tek 15. juna 1881. godine, kada je navodno imala osamdeset i šest godina.

Stvari su bile toliko bizarne da su neki građani tvrdili kako su je viđali istovremeno na više različitih mesta u gradu, dok su njeni najverniji sledbenici govorili da ona zapravo uopšte nije ni umrla.

Danas počiva na groblju Sent Luis, a njena grobnica nikada nije prazna. Brojni turisti i ljubitelji vudu magije redovno dolaze na to mesto, crtaju kredom krstiće na njenom nadgrobnom spomeniku i ostavljaju joj svoje najiskrenije molbe i želje u nadi da će im se ispuniti.