Danijela je rođena BEZ ŠAKA I STOPALA, mama i tata su je OSTAVILI U DOMU, a lekari pogrešno proglasili MENTALNO ZAOSTALOM: Sa 19. godina pronalazi adresu roditelja i ŠALJE IM PISMO

Rođena bez šaka i stopala, Danijela Jovanović detinjstvo je provela u Domu za decu i mlade "Sremčica", mestu gde je započela svoj neobičan i inspirativan životni put. Uprkos teškim okolnostima, vrlo rano je pokazala snagu karaktera i odlučnost da pomera granice.

Tokom godina izgradila je impresivnu sportsku karijeru. Učestvovala je na Svetskom prvenstvu u plivanju i Paraolimpijskim igarama u Tokiju, a medalje je osvajala u paratekvondu i parabiciklizmu. Danijelina upornost i hrabrost odvele su je i izvan sportskih arena – uspela je da se popne na najviši vrh Evrope, čime je još jednom dokazala da granice često postoje samo u našim mislima.

Za svoje izuzetne rezultate i dugogodišnji doprinos sportu nagrađena je Plaketom za životno delo, a više puta je proglašavana i za najuspešniju sportistkinju sa invaliditetom.

Danijela Jovanović je mnogo više od vrhunske sportistkinje – ona je simbol istrajnosti i vere u sopstvene mogućnosti. Njena životna priča podseća da, bez obzira na prepreke, oni koji nikada ne odustaju mogu dostići i najviše vrhove.

Odrastanje u domu i potraga za roditeljima

Danijela je u dom došla još kao devojčica. Uprkos tome što je vrlo rano naučila da bude snažna i samostalna, pojedini trenuci bili su izuzetno teški. Najbolnije su, kako kaže, bile situacije kada bi druga deca odlazila svojim kućama za praznike, dok je ona ostajala u domu. Ti trenuci su je, priznaje, najviše podsećali na prazninu koju je osećala.

U devetnaestoj godini odlučila je da napravi hrabar korak – da potraži svoje roditelje.

– Bilo mi je jako teško. Od svoje druge do sedme godine živela sam sa porodicom Jeković, hrabrim ljudima koji su me naučili mnogim stvarima. Posle toga sam bila u Jakovu, a u dom u Sremčici došla sam sa deset godina. Kada dođu praznici, zimski ili letnji raspust, roditelji dolaze da vode svoju decu kući. Ili kada imamo priredbe za roditelje – vidiš punu salu, a tvojih, nažalost, nema. Ja sam stalno plakala, gotovo da nije bilo priredbe koju nisam preplakala – priseća se Danijela.

Danijela sa posebnom emocijom govori o trenutku kada je, sa devetnaest godina, odlučila da potraži roditelje. Taj korak, kaže, smatra jednim od najvažnijih i najhrabrijih u svom životu.

– Najviše mi je drago što sam sa 19 godina sama uspela sve to da uradim. Dobila sam novu zdravstvenu knjižicu jer smo se spremali za more, a u ambulanti su mi rekli da ju je poslao moj otac. Sestra koja je tamo radila dozvolila mi je da pogledam podatke i tada sam prvi put videla adresu gde moji mama i tata žive. Sela sam sa drugaricom i napisala im pismo. Napisala sam da sam u domu, da imam 19 godina, da radim u radionici Narodne radosti gde pravim tapiserije, kao i na centrali kao portir, i da sam veoma sposobna za sve to. Zamolila sam ih da mi napišu kako mi se zovu brat i sestra, da li imam babu i dedu. Htela sam jednostavno da proverim da li me roditelji vole i da li će me prihvatiti – priča Danijela.

Kada su u domu saznali šta je uradila, nastala je prava drama.

– Vaspitači su bili u šoku kako sam smela to da uradim bez pitanja. Plašili su se da će me roditelji odbaciti i da ću patiti, pa su pozvali direktora i glavnu sestru. Čak su mislili da ću se ubiti ako odgovor ne stigne. A ja sam bila potpuno mirna – znala sam da će mi roditelji odgovoriti.

Odgovor je stigao vrlo brzo.

– Posle nekoliko dana dobila sam pismo od oca. "Draga naša ćero, znamo da si u domu, voleli bismo da te vidimo". Posle tri dana stiglo je i mamino pismo. Uz njega mi je poslala i fotografiju. U pismu je pisalo: "Draga naša ćero, ti si nam lično otvorila oči koje smo držali zatvorene. Molimo te da nam oprostiš". Rekla sam da ću im oprostiti. Nisu oni jedini koji su ostavili dete – živela sam u domu i videla mnogo dece bez roditelja. Tog dana svi u domu su plakali i čestitali mi na hrabrosti – priseća se Danijela.

Susret sa roditeljima

Nakon razmenjenih pisama, uz podršku psihologa i Centra za socijalni rad, organizovan je prvi susret Danijele i njenih roditelja. Sastali su se u Zemunu, a trenutak koji je dugo čekala bio je ispunjen snažnim emocijama.

– Dok sam čekala roditelje, u prostoriju je ušla jedna žena, spustila svoje dete na pod i rekla mu: "Radite šta hoćete". Tada sam pomislila – čak i da su moji mama i tata takvi, nikada ih ne bih krivila. Bili su mladi i verovatno su se uplašili šta će i kako će sa mnom. Sa druge strane, možda je i bolje što nisam odrasla sa njima. Da su me oni podizali, možda danas ne bih ni postojala, ili bih bila najrazmaženija i najteži invalid koji ništa od ovoga ne bi postigao. Kasnije mi je i majka rekla isto: "Hvala onima koji su te podigli, jer bismo ti mi verovatno sve branili iz straha" – priča Danijela.

Kada su se vrata konačno otvorila, dogodio se trenutak koji Danijela nikada neće zaboraviti.

– Videla sam ženu plavih očiju i crvene kose, moju mamu, i mog tatu. Kleknuli su ispred mene. Ušla sam, počela da plačem i čvrsto ih zagrlila. Pitali su me hoću li im oprostiti. Rekla sam: "Nemam šta da vam oprostim, odavno sam vam oprostila". Svi smo plakali.

Ubrzo su je pozvali da Novu godinu provede sa njima.

– Pitali su me da dođem kod njih za Novu godinu i naravno da sam pristala. Bila je to 1978. Tada sam upoznala brata Momčila i sestru Violetu. Vodili su me svuda sa sobom i ponosno govorili: "Ovo je naša sestra".

Ipak, Danijela nije želela da napusti dom u kome je odrasla.

– Nisam želela odmah da se preselim kod njih. Dolazila sam vikendima, a nedeljom sam se vraćala u dom jer sam radila na centrali. Tata me je svakog petka čekao. Vremenom smo se toliko zbližili da je sve bilo kao da se nikada nismo ni razdvajali.

Kasnije je upravo Danijela brinula o roditeljima.

– Brinula sam o njima kada su ostarili i razboleli se. Tata je preminuo 2010. godine. Mamin odlazak mi je posebno težak, jer je u bolnicu na Bežanijskoj kosi ušla zdrava, a zbog nesavesnog lečenja preloma kuka nije preživela. Nismo čak dobili priliku ni da je na vreme vidimo.

Ipak, porodica je ostala snažan oslonac u Danijelinom životu.

– Danas sam sa bratom i sestrom izuzetno bliska. Postala sam baka i najvoljenija tetka njihovoj deci – kaže Danijela sa osmehom.

Borba sa predrasudama i pogrešne dijagnoze

Pored brojnih fizičkih izazova, Danijela je tokom života morala da se suoči i sa predrasudama okoline. U detinjstvu joj je, zbog pogrešne procene, pripisana dijagnoza koja nije odgovarala njenom stvarnom stanju.

– Kada su me sa deset godina doveli u dom u Sremčici, u dokumentaciji je pisalo da sam mentalno zaostala. Verovatno ljudi, kada vide da si invalid, odmah pomisle da nećeš moći ništa u životu. Ipak, kasnije sam uspela da to osporim i da ukinem dijagnozu, dokazavši da sam apsolutno zdravorazumska žena.

Sa zdravstvenim izazovima suočila se i zbog problema sa vilicom.

– Rođena sam bez vilice, pa su mi zubi bili istureni. Dok sam radila na centrali, slučajno me je video doktor Rončević, stručnjak za plastičnu hirurgiju koji je tada bio u poseti. Pogledao me je i rekao: "Zašto se ti ne operišeš? Znaš li kako možeš da budeš lepa?" Zauzeo se za mene i ubrzo sam završila u bolnici – seća se Danijela.

Operacija je bila izuzetno zahtevna.

– Trajala je celu noć, sve do osam ujutru. Morali su da me ošišaju i uzmu kosti sa čela kako bi mi napravili viličnu kost. Kada sam se probudila, sestre su htele da me prebace na drugi krevet, ali sam im rukama pokazala da ću sama. Direktor plastične hirurgije bio je oduševljen mojim podvigom.

Samostalnost je, kako kaže, uvek bila njen način života.

– Ja sam sve u životu naučila da radim sama. Sama sebi vezujem pertle. Jedino mi je malo teže da namestim kosu i frizuru, ali sve ostalo zaista mogu sama. Ceo život sam se borila da ne budem teret ni roditeljima ni društvu – kaže Danijela, puna ponosa.

Poverenje koje je stekla među ljudima u domu bilo je posebno.

– U domu su me toliko voleli i verovali mi da su mi vaspitači i čuvari davali svoje kartice da im podižem platu.

Sportski uspesi, medalje i osvajanje Kavkaza

Od prvih zaveslaja, preko međunarodnih takmičenja, pa sve do osvajanja najvišeg vrha Evrope, sportski put Danijele Jovanović ispunjen je hrabrošću, upornošću i neverovatnom energijom. Ipak, kako kaže, nikada nije imala velika očekivanja – samo je želela da isproba nove stvari i pomeri sopstvene granice.

– Sve je počelo kada smo sa domom išli na more u Baošiće, gde smo imali kućice. I tamo sam radila, održavala sam higijenu, a jedan čovek iz ministarstva me je video kako fantastično plivam i ronim. Direktor doma Milenko Čurović me je odmah pitao da li bih išla na takmičenje. Sećam se da su vaspitači morali da pišu pismo mojim roditeljima, jer mama nije mogla da veruje kada sam joj ushićeno rekla: "Idem u Argentinu!" Mislila je da nisam dobro razumela.

U Argentini je dočekalo veliko iznenađenje.

– Kada smo stigli, ispostavilo se da u mojoj kategoriji nema nikoga. U to vreme roditelji su decu sa sličnim invaliditetom često držali zatvorenu, pa sam morala da se takmičim u mešovitoj kategoriji sa čak 159 osoba sa različitim invaliditetima. Ipak, osvojila sam deseto mesto! – ponosi se Danijela.

Usledili su i drugi značajni rezultati.

– Kasnije sam u Češkoj bila treća, a u Nemačkoj četvrta. Takmičila sam se i u stonom tenisu, paratekvondu i parabiciklizmu.

Posebno poglavlje u njenom životu predstavlja planinarenje.

– Planinarenjem sam se bavila od 2006. do 2009. godine. Počeli smo sa Avalom, gde su nas učili kako se vezuju čvorovi i pakuju rančevi, a zatim smo prešli na Rajac. Mama i tata su se mnogo plašili jer je planinarenje opasno, ali ja sam imala ogromnu želju.

Posle napornih treninga usledio je najveći izazov – Kavkaz.

– Treninzi su bili strašno naporni, ali smo se na kraju uputili u Rusiju, na Kavkaz. Krenuli smo u četiri ujutru, pod zvezdanim nebom, a tačno u podne osvojila sam vrh Elbrus. Skakala sam od radosti! Izdržala sam sve, dok su mnogi odustali. Recept je samo jedan – upornost i borba.

Paraolimpijske igre i potpuno samostalan život

Danijela Jovanović je 2024. godine ispisala još jednu važnu stranicu svoje životne priče kao učesnica Paraolimpijskih igara. Ipak, kako kaže, njena najveća pobeda nema veze sa sportom, to je činjenica da je uspela da izgradi potpuno samostalan i ispunjen život.

– Ja sam prva žena koja se plasirala na Paraolimpijske igre u Tokiju u paratekvondu. Plakali smo od sreće kada su mi javili... Moj trener Bojan bio je uporan da me spremi za Igre. Na kraju sam tamo zauzela deveto mesto. Borila sam se i to smatram ogromnim uspehom. Danas imam toliko medalja da ni sama ne znam šta ću sa njima – priča Danijela, koja je i dalje aktivna u sportu i ne odustaje od treninga.

– Treniram šest puta nedeljno – tri puta idem u teretanu, a tri puta na tekvondo u Mirijevu. Trenutno se spremamo za Evropsko prvenstvo.

Paralelno sa sportskim uspesima, Danijela je gradila i svoj potpuno samostalan život.

– Iz doma sam izašla 2004. godine kroz program stanovanja uz podršku. U početku su sa nama bile žene koje su brinule o nama 24 sata dok se ne osamostalimo. Kasnije sam išla i u specijalnu školu kako bih naučila da kuvam i da ne zavisim od drugih.

Prelomni trenutak dogodio se 2018. godine.

– Kada sam dobila nacionalno priznanje i penziju zbog uspeha u tekvondu, odlučila sam da mi više ne treba podrška socijalnih radnika. Iako su mislili da ću morati da pređem kod mame ili sestre, ja sam želela da proverim mogu li potpuno sama.

Ubrzo je dobila mali stan u kojem danas živi samostalno.

– Pronašli su mi stančić od dvadeset kvadrata. Tu živim potpuno sama – sama plaćam struju i račune, idem u kupovinu, kod lekara, sve obavljam sama. Apsolutno ne zavisim ni od koga. Radim sa koleginicom Tanjom, pomažem oko pakovanja hrane, perem sudove, idem u prodavnicu po hleb i namirnice. Neki bi rekli da se mučim, a ja kažem – kakvo mučenje, to je moj posao i moj život. Kod nas nema kukanja. Srce mi je puno jer sam postigla sve u životu, a najvažnije mi je da i dalje budem živa i zdrava – zaključuje Danijela.

Pogledajte ceo razgovor sa Danijelom: