Porodične vrednosti i detinjstvo su joj veoma važni, a stroga i radna majka ostavila je snažan uticaj na njen život i rad.
Smatra da je sreća u malim trenucima koje treba čuvati i deliti, i stalno radi na svom ličnom razvoju i usavršavanju.
Dramska umetnica se dotakla privatnog života, teškim operacijama koje je imala posle udesa, ali i roditelja, vaspitanja i izazovima koje su nosile uloge.
Pozorišna i filmska glumica Vjera Mujović često putuje i radi u inostranstvu a u intervjuu za “Blic” je otkrila kako naši ljudi reaguju na sve to što ona donosi.
- U inostranstvu nastupam u dva smera. Jedno su inostrani festivali ili produkcije, koji su obično vezani za moju samostalnu glumačku delatnost i drugo je za našu dijasporu. Ja sam inače i uradila doktorat iz oblasti kulturne diplomatije gde je značajan segment mog rada naša dijaspora. Smatram da istaknuti predstavnici naše dijaspore su itekako važne srpske diplomate. I oni pronose slavu naše zemlje, istorije, nacionalnog i kulturnog identiteta. S druge strane, naši ljudi u rasejanju, oni imaju veliku nostalgiju, čežnju za maticom i pogotovu kada živite u nekim zemljama gde je malo sunca, naša gostovanja su kao neka svetlost koja im daje novu snagu i obasjava ih putem kulture i umetnosti na jedan lep način. To su predivni, dirljivi susreti. Sećam kada sam govorila rečenicu Mome Kapora, o jednom izbeglici koji je sve fotografije držao u jednoj kutiji od cipela. I ta kutija od cipela sa fotografijama je ostala u njegovom zavičaju i njemu je žao što on više nikada neće biti mlad. Steći će novce, imetak, položaj, ali nikad više neće moći da se opet slika i da bude mlad. Ljudi bukvalno plaču na tu rečenicu. Kada igramo predstavu Pupinu, taj odnos majke i sina - majke koja tera svoje dete da ode, jer shvata da je on poseban i da ima važnija posla u ovom životu od toga da bude pored njenih skuta i da završi kao čobanin. On je rođen za nešto više i zaista je, Pupin uradio mnogo toga. U trenutku kada je preminuo jedan od deset najbogatijih ljudi Amerike. On je osnovao NASA-u, bio je profesor na Kolumbiji. Kada me pitate za našu dijasporu, ja sam puna nežnosti i uvek mislim na neke zaista predivne i dirljive susrete tokom boravaka u inostranstvu vezane za gostovanja i susrete sa našim ljudima.
S obzirom na to da je zbog prirode posla često putovala, priznala nam je i koliko su joj teško padali odlasci od porodice.
- Mislim da je meni u stvari bilo teže kada su me roditelji ostavljali i išli da rade. Tad sam bila sasvim mala. Moji roditelji su bili lekari pedijatri, jako posvećeni svom poslu. Ali kasnije su ta neka putovanja bila jako dinamična i srećom je Crna Gora, moja domovina blizu. Iako nas onako što bi rekli žargonom opaljuju po džepovima za te preskupe karte, ja sam mnogo puta išla samo da ručam sa svojim roditeljima, da ih vidim na jednu noć, ali nikad dovoljno vremena ne posvećujemo svojim roditeljima, ali život je to. Mladunci treba da odrastu i da odu iz svog gnezda i da sami sviraju svoje.
Detinjstvo je to koje oblikuje naš život kasnije, a na pitanje koliko joj se vraćaju rečenice roditelja i ostaju urezane u sećanju kaže:
- Mnogo. Mada kažu da je sada sa krajem treće godine gotovo. Šta ste uradili sa detetom, to je to. Nisam stručnjak, mogu samo da kažem iz svog iskustva, koliko mi je značio primer radinosti mojih roditelja i koliko je rečenica moje majke: “Odmor nije ležanje, nego promena aktivnosti”. I sigurna sam da sam zato stigla da uradim neke stvari koje ne bih da ona nije tu rečenicu ponavljala.
Vjera ne krije da joj je mama bila stroga žena, “trenirala spartanstvo”, a tata je bio taj koji je posvećen poslu.
- Meni su i otac i majka bili stubovi. S tim što je otac bio mnogo vezan za bolnicu i onda je moja majka preuzimala kuću jer je smatrala da moj otac sa takvim darom za za medicinu ne treba da troši vreme na kućne poslove. Ona je jedna od retkih žena u Crnoj Gori koja svom mužu nije dozvoljavala da radi kućne poslove. Ali ona jeste bila stroga u mom detinjstvu. Tada sam joj naravno to zamerala i u sebi protestvovala, manje javno. Bila sam poslušno dete i znam da je to radila iz najbolje namere. Svaki roditelj nešto pogreši iz najbolje namere, a mnogo toga uradi dobro. Ja sam osećala njenu beskrajnu i bezuslovnu ljubav, a sigurna sam da je to ključ svega.
U jednom od svojih intervjua je rekla: “Sreća je u trenucima, dolazi na mahove. Treba je čuvati u depoima srca i duše”, te smo je pitali da li o sreći treba da se ćuti i da se krije:
- Treba je živeti. Živeti nekad tiho, a nekad sa praskom. Mislim da čovek ima i potrebu da podeli sreću, što je takođe dodatak sreći. Ja mislim da čovek ne treba da bude sebičan. Čovek treba da daje i da deli sreću. Sreća je nekada sasvim unutrašnji doživljaj, koji ne možemo da iskažemo i ne možemo da podelimo, a nekada je sreća prasak i imamo potrebu da je kao neku radost, kao neki okean, čiji se talas prelije i imamo potrebu da je širimo oko sebe. Svaki povod za sreću je poseban i važno je samo slediti svoje srce.
Iako je njema majka po struci bila psihoterapet, ona to za Vjeru nije bila.
- Ja nisam imala kod kuće stručno lice. Ja sam imala samo majku i poznato je da terapeuti ne mogu da pomognu ni sebi ni svojima, ali sigurna da je psihoterapija korisna. Čovek treba da oseti šta mu treba, šta mu odgovara, kakav mu čovek treba kao sagovornik, ali sam sigurna da pomaže i molitva i meditacija. Čovek treba da radi na sebi, da čini mnogo toga da zavoli sebe i traži tu neku ravnotežu da ne čini drugome ono što ne bi voleo sebi da radi. Svako od nas je jedan talas, teško je prihvatiti da svaki dan nije srećan, da svaki dan nije radost i da je i ono što je loše, dobro.
Stroga sam prema sebi
Sebi je kako kaže najveći kritičar.
- Jako sam stroga prema sebi, zahtevna, kritična. Učim da sebe malo i pomazim. Imala sam takvo porodično okruženje, Crnu Goru, oštru, kritičnu, strogu, konzervativnu. I ja sam konzervativna.
Na našu konstataciju da ima damsko držanje, ali isto tako i određenu dozu hladnoće, te koliko joj je da distanca ponekad doprodošla da se otvori ili skloni od određenih situacija, kaže:
- Nisam znala da postavljam sve granice, ali evo, počinjem da postavljam. Trudim svakog dana da budem bolja, da pomognem onom ko traži pomoć. Ima jedna poslovica: “Ne čini dobro ako ti nije traženo.” I to treba učiti i raditi. Mešali su mi se u život koliko sam dozvoljavala. Nešto me je bolelo, nešto mi je bilo dobrodošlo, na nečemu sam zahvalna.
Vjera nam je podelila i svoje viđenje romantike.
- Romantiku vidim kako dani i godine prolaze drugačije. Ne vidim je kao opšte mesto, vidim je kao nešto što može da se desi i na ulici u 11 ujutru sa nekim nepoznatim, sa nekom nepoznatom gospođom na pijaci - rekla je ona, ističući da romantiku ne treba posmatrati isključivo kao muško-ženski odnos:
- Romantika može da bude i suština u obraćanju nekom, u nežnosti, da budemo nežni, ljubazni, da činimo sitnice koje nisu baš na prvu loptu romantične, nego su na treću. To je još dirljivije.
Rada je bila moj prijatelj, pomajka i sestra
Nije nepoznancica da Vjera ima velike prijatelje među glumicima, a jedna od njih je bila i pokojna glumica Rada Đuričin sa kojom je i delila scenu, a posle njenog odlaska oseća veliku žal.
- Osećam veliku prazninu zbog njenog odlaska. Sa njom sam se čula češće nego sa roditeljima, svakog jutra i svake večeri. Sa njom sam igrala tri duodrame, “Silviju Plat”, “Trn u oku”, a zatim predstavu “Čovek čoveku” i “Malu crnu haljinu”, predstavu “Kokošanel” u koju sam sada ja uskočila u Radinu ulogu, a Staša Milovanović, jedna divna mlada glumica, u moju ulogu. Mi smo odigrale ja mislim gotovo hiljadu predstava ta tri naslova. Ona je bila moj veliki prijatelj, moja koleginica, nekada pomajka, nekada sestra, nekada moja tetka. Rada je bila jedna žena sa mnogo dobrote, širine i osoba puna mudrosti sa kojom sam živela 20 godina njenog života poslednjih.
Vjera imala uloge u brojnim serijskim ostvarenjima različitih žanrova, a na pitanje u kojoj seriji se najbolje osećala kaže:
- “Moj rođak sa sela" je ispala moja najpoznatija uloga i meni ipak od svega toga najdraža. Jako sam volela i volim i dalje tu seriju. Nekako je to jedna od poslednjih serija koja je ličila na one neke davnašnje serije televizije Beograd. Ta moja uloga je nešto što je možda najbliže mom glumačkom korpusu. Znam šta je Radoš Bajić uradio uopšte tom serijom “Selo gori, a baba se češlja”, koliko je emocija doneo ljudima širom Srbije i nadam se da će i film “Čuvar ikone Svetog Đorđa” u kome igram jednu malu ulogu. To je jedna divna, potresna ljudska priča koja zaista ima jednu veliku poruku. Radoš Bajić ima umeće da na lak način donese tešku emociju. Vi gledate seriju, film i tek posle osetite neku tugu ili doživite neko pročišćenje i dugo razmišljate o tome što ste gledali. Mislim da je to veliki talenat, a ja volim te filmove i serije koje ne najavljuju težinu i koje ne najavljuju događaj, a pogotovo ne najavljuju emociju.
Nisu joj strane bile ni sapunice.
- U tom žanru ja se trudim da budem najbolja što mogu. Ljudi gledaju sapunice da se odmore od teškog posla, od teških misli, događaja u životu i to je potrebno. Ljudi imaju potrebu i da gledaju komediju i da gledaju sapunice. A s druge strane, ja kao glumica ne bih bila potpuna u svojoj profesiji ako ne bih znala i to da radim. Tako da je i za mene to i izazov i trening i naravno, zašto da ne govorimo i o ekonomskoj strani.
Život je nije mazio, a zbog udesa je imala 12 operacija nakon kojih se borila sa brojnim izazovima.
- Pa bio je težak period i ja sam tada imala potrebu da o tome govorim, da ljudi shvate da niko nije pošteđen promene života u dve sekunde. I da shvate da svako ima izazove koji su izuzetno teški i surovi, ali koji su nam dati da se čeličimo, da postanemo bolji, da radimo na sebi svakog dana. Talenat za zaborav je nekada jako važan da bismo nastavili dalje i da bismo bili negde i zahvalni na svakom danu koji nam je dat, u kome možemo da uživamo, da shvatimo da su mnoge stvari zaista besmislene. I ja bih rekla da shvatimo koliko smo nevažni.
