Ružica je prošla kroz dugu i tešku borbu za potomstvo, tokom koje su joj pomogle vera, molitve i podrška ljudi iz crkvene zajednice.
Porodica se iz Manjače preselila u Veternik kod Novog Sada zbog raseljenja i gradnje vojnog poligona.
Pevačica Ružica Čavić se u jeku najveće popularnosti povukla sa javne scene, a onda se vratila na velika vrata pobedivši u takmičenju "Nikad nije kasno". Ona je svojevremeno govorila o teškom periodu života i izazovima.
Ružica Čavić je u najranijem detinjstvu ostala bez oca i prošla kroz brojna iskušenja i izazove.
- Rođena sam u Manjači, to je nekih 45 kilometara od Banja Luke. Imala sam četiri i po godine kada su me spakovali i poslali za Novi Sad. Otac mi je poginuo kada sam imala godinu i po dana, majka je ostala sa nas troje sama, pa pošto su babu raselili, pravili vojni poligon, ona je dobila zemlju u Veterniku kod Novog Sada i tu smo se preselili. U Novom Sadu sam završila sve škole. Otac mi je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1973. godine, sa 23 godine, bio je jako mlad - prisetila se pevačica jednom prilikom.
- Imala sam ljubav prema njoj i njenoj požrtvovanosti, pa i kada me grize savest ja sam mislila 'ne ne, mama će da pati'. Otac mi je čitav život nedostajao, sigurna sam da bi se moj život drugačije odvijao da je on bio živ. U jednom momentu u našoj kući je prokišnjavalo, ja sam bila peti razred Osnovne škole, došla sam kući i videla šerpicu u koju kaplje voda i čekali smo majstora da dođe da to zakrpi i ja sam gledala u tu šerpicu i razmišljala 'dobro, šta, imam sve petice u školi, idem na folklor, imam najbolju drugaricu Maju, znam da pevam, što bih se ja sada nervirala', najvažnije je da u životu znaš da će to stanje da prođe - rekla je tada pevačica za "Novu".
Borba za potomstvo
Ona je govorila i o borbi za potomstvo.
- Ja živim u maloj sredini, u Čačku, tamo su ljudi jako pobožni što meni odgovara. Tokom borbe za potomstvo, moj suprug i ja smo u momentu kada nismo nalazili u spoljašnjem svetu spas kako da dođem do toga otišli na liturgiju. Ja sam uz stariju gospođu koja se u mom životu pojavila, otišla na liturgiju i od tada se sve menja. Sa 30 i nešto godina sam shvatila da sam duhovno prazna, pa sam imala potrebu da zahvatim što više. Stigla sam do vladike Nikolaja, čitala sam dosta, svako ko želi decu neka uzme bilo koje štivo vladike Nikolaja. U malim sredinama je mnogo lakše, bitnija nam je porodica i to suština, nije suština biti samoljubljiv i ugađati samo sebi u životu jer ne možemo da vidimo ovog pored sebe da li mu je potrebna pomoć. Nije sve u parama, ali kada nađemo taj mir u duši, onda dođu i pare - rekla je Ružica i otkrila da je borba za potomstvo trajala duži period.
- Šest dugih godina. Puno su nam pomogle molitve, išli smo u jednu crkvu kod Valjeva, pa smo išli u manastir kod oca Sava, tu smo se prvi put zajedno pričestili, išli smo u Crnu Reku takođe sa željom sa postanemo roditelji. Otac Nikolaj nam je rekao da možemo da odemo u Ovčar Banju, jedna žena mi je rekla da je podsećam na jednu monahinju, ona nas je upoznala i od toga momenta kada smo se zagrlile više se nismo razdvojile. Kada sam ostala trudna, saznala sam da je dečak, doktor je rekao da je termin drugi avgust – Sveti Ilija i odlučimo da se zove Ilija. Ipak, kada sam se porodila brat me zove i kažem ‘znači Pavle’, majka isto kaže Pavle, onda me zove monahinja Femilija i kaže mi da je danas Pavlovdan, i bi Pavle. Celu trudnoću sam bila u bolnici na održavanju, bila je rizična trudnoća, ušla sam u deveti mesec tri dana i porodila sam se - prisetila se Ruživa svojevremeno.
