Pronašli smo ženu doktora Popca iz "Srećnih ljudi" Bojana Kovačević otkriva nepoznate detalje sa snimanja serije i o sinu: "Mnogo toga sam odbijala, zatvorena sam" (VIDEO)

Bojana Kovačević je devedesetih godina prošlog veka skrenula pažnju na sebe u nizu zapaženih projekata, među kojima su „Otvorena vrata“, „Fazoni i fore“, „Vukov leksikon“, „Nož“ i „Gore-dole“.

Ipak, pun glumački sjaj dostigla je u kultnoj seriji „Srećni ljudi“. Koliko god puta da se reprizira ova serija Siniše Pavića, ona ne gubi na aktuelnosti, već, naprotiv, iznova potvrđuje svoju savremenost i relevantnost.

Utisak je da je Pavić bio, i ostao, jedan od najpreciznijih hroničara našeg vremena.

- Verovatno je, kao i mnogi daroviti umetnici, uspeo ne samo da predstavi jedno vreme, već i da anticipira ono što će se kasnije dešavati - kaže za “Blic” Bojana Kovačević.

Serija „Srećni ljudi“ snimala se pune četiri godine, a sećanje na trenutak kada je dobila ulogu i danas pamti.

- Moj stariji kolega, koji me pamti još sa Akademije, Slobodan Šuljagić, setio me se i pozvao. Zahvaljujući njemu sam dobila tu ulogu.

U ovoj seriji Bojana je imala priliku da sarađuje sa glumačkim velikanima, pre svega sa Svetlanom Cecom Bojković i Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem. Govoreći o njihovom uticaju na njen rad i na kreiranje lika Marine Popac, ističe da je glumački proces u osnovi ličan, ali da su ljudi s kojima je delila kadar bio od presudnog značaja.

- U principu smo svi negde sami sa svojim ulogama. Jesmo u interakciji, ali ono što je meni značilo kod njih dvoje, posebno jer sam tada bila mlada, jeste njihova ljudska dimenzija. Bila sam u godinama da kada se pojavite na set budete zagledani u te velikane. Ni kod Cece ni kod Đuze nikada nisam imala osećaj da su došle neke nedodirljive veličine. Po njihovom ponašanju i manirima to se uopšte nije osećalo. Đuza je, recimo, bio tih i povučen čovek, gotovo ga ne primetite dok ne uđe u kadar. Ceca je, s druge strane, lafica i otvorena i ljudi vole kontakt s njom. Ima ono što se danas naziva visokom socijalnom inteligencijom.

Lik Antonije, glavne sestre u bolnici i Marinine majke, koji je tumačila Svetlana Bojković bio je snažan, ali i opasan u svojoj posesivnosti, a njihova međusobna saradnja ostala je Bojani u posebnom sećanju.

- Jako lepo smo se uklopile. Ona ima ćerku koja je nešto mlađa od mene, tako da nikada nije bilo nikakvih problema. Doživljavala sam je kao partnerku, ali nikada nisam zaboravljala da je ona velika glumica. Umela je da da sugestiju, ali uvek nenametljivo, nikada prečesto. Imale smo zaista odličnu saradnju i vežu me najlepša sećanja za taj period.

Ulogu njenog supruga, doktora Popca, tumačio je Aleksandar Dunić. Oboje su, gotovo neposredno po završetku Akademije, dobili priliku da igraju u jednoj od najgledanijih domaćih serija.

- Da, Aleksandar je odmah dobio veliku ulogu, jer se serija snimala četiri godine, danas bismo rekli u sezonama. U prvoj sezoni moja uloga je bila mala, pojavila sam se u dve epizode. Sećam se da je Pavića moj lik inspirisao i da je odlučio da ga proširi, kao i odnos Marine Popac i njenog supruga doktora Popca. To mu je bilo zanimljivo, pa mi je uloga vremenom rasla. Inače, Aleksandar i ja se znamo odranije, jer smo odrasli u istom kraju. Moja sestra i ja smo i danas u kontaktu s njegovom sestrom. Znali smo se, ali nisam ni znala da studira glumu, jer je on završio Akademiju u Novom Sadu, a ja u Beogradu. To je bio naš susret posle mnogo godina i bila sam iskreno radosna što je baš on - priseća se Bojana.

Njihovu ćerku u seriji igrala je Andrea Koršić. Danas, nažalost, glumica kaže da nisu ostale u kontaktu.

- Znam samo da je završila Fakultet dramskih umetnosti, mislim filmsku produkciju.

Tokom četiri godine snimanja nakupilo se mnogo uspomena i anegdota, ali jedan utisak Bojana izdvaja kao posebno snažan.

- Oboje smo igrali likove starije od sebe. Ja sam tada imala dvadeset i nešto godina, a već sam igrala majku, ženu od trideset i nešto. Sećam se da sam se brinula da li ću uspeti da postignem tu zrelost koju lik nosi.

Danas, kada se „Srećni ljudi“ ponovo repriziraju, Bojana povremeno pogleda neku epizodu.

- Mislim da sam nekada imala VHS kasetu, ali je verovatno izgubljena. Danas gledam seriju sa distance i mnogo mi je lakše. Zaista je i dalje moderna, savremena i aktuelna.

Na pitanje da li joj je lepota pomogla ili odmogla u karijeri, odgovara bez zadrške.

- Mislim da je za glumicu možda zahvalnije da izgled ne definiše previše, da nije ni izrazito lepa ni izrazito ružna. Mene su često sa kastinga ispraćali rečenicom:”Previše si urbana.” A ja bih pomislila, pa zašto mi to niste ranije rekli, da se ne umaram. Ipak, kasnije su došle uloge koje sam volela, poput Juce u “Kir Janji” sa Vojom Brajovićem, ali publika i novinari često nisu povezivali da sam to ja.

Iako je delovalo kao da se povukla iz javnosti, Bojana priznaje da je to bio njen svesni izbor.

- Da, u to vreme sam izbegavala intervjue i naslovne strane.

Razlog za takvu odluku vidi u svojoj potrebi za privatnošću.

- Prosto sam bila zatvorena osoba, i dalje sam takva. Volim da čuvam svoju intimu i svoj lični svet. Možda sam tada i preterala. Mnogo toga sam odbijala i možda se zato sve tako odvijalo.

Sa današnje distance na te odluke gleda sa razumevanjem.

- Trudim se da sada radim drugačije, ali razumem Bojanu koja je tada donela takvu odluku - ističe ona.

U međuvremenu su dolazile nove profesionalne prilike.

- Mislim da sam 1993. otišla u Sarajevo i snimila kratki igrani film u režiji Vuka Janjića, po Bulgakovoj priči, pod nazivom “Psal”. To mi je bilo veoma značajno iskustvo. Dopao mi se tekst, a i igrala sam sa Draganom Maksimovićem. Film sam nekoliko godina kasnije gledala na Filmskom festivalu u Roterdamu, gde smo dobili izuzetne kritike. Inače, već nekoliko godina snimam “Aviondžije”, a letos sam snimala i sitkom “Savršen nered”.

Vreme se promenilo, ali i njeni stavovi.

- Sigurno bih danas neke stavove promenila, ali kažu da ne treba misliti unazad, već unapred.

Upoređujući nekadašnji i današnji tempo rada, primećuje ogromnu razliku.

- Nedavno sam srela snimatelja “Srećnih ljudi” i pitala ga koliko smo nekada snimali jednu epizodu. Rekao mi je sedam dana. A danas snimamo dve i po epizode dnevno - naglašava glumica.

Na pitanje da li smatra da su nekada serije bile kvalitetnije, Bojana odgovara:

- Možda, ali se i vreme ubrzalo. Ne mislim da danas radimo na uštrb kvaliteta, već smo svi postali brži. Meni lično ta brzina prija, jer sam pomalo radoholik.

Bojana za sebe kaže da je privatno fina, ljubazna, umerena, udata žena.

- Imam sina, dobrog sam raspoloženja, mislim da imam dobru energiju i volim ljude. Osim glume nemam ambiciju za neku drugu umetnost.

- Nažalost napustila sam balet, crtanje i slikanje, ali redovno vežbam. Volim da konzumiram umetnost, gledam dobre filmove, posećujem festivale, volim dobru predstavu i muziku.

Njen sin nije krenuo umetničkim putem.

- Gluma ga uopšte ne interesuje. Bavi se veštačkom inteligencijom i kompjuterskom matematikom, ali je veliki ljubitelj klasične muzike i klasične književnosti.

Seriju u kojoj je njegova majka igrala gotovo da nije gledao.

- Mislim da deca glumaca imaju izvestan otpor prema tome. Bio je mali kada su krenule reprize i nije mogao da poveže gde mu je mama. Kasnije nisam ni insistirala. Ponekad ga zamolim da pogleda nešto što trenutno radim, pa mi kaže šta misli. Nikada nije strog kritičar - kroz osmeh otkriva Bojana.