Kad se iz kamp kućice preseli u radnički kontejner što ga je kupio „od nekog pope iz Petrovaradina“, pa ga postavio tik uz Dunav kraj Jedriličarskog kluba, Sulja Alibabić će, kaže, napokon biti svoj na svome. Mada, veli, ni ovako mu nije loše. Jedino mu bilo loše, odnosno dosadno, kaže, kad je živeo u gradu u stanu koji je dobio od pozorišta u kom službuje već treću deceniju, pa ga je posle osam godina vratio firmi.
Kad se iz kamp kućice preseli u radnički kontejner što ga je kupio „od nekog pope iz Petrovaradina“, pa ga postavio tik uz Dunav kraj Jedriličarskog kluba, Sulja Alibabić će, kaže, napokon biti svoj na svome. Mada, veli, ni ovako mu nije loše. Jedino mu bilo loše, odnosno dosadno, kaže, kad je živeo u gradu u stanu koji je dobio od pozorišta u kom službuje već treću deceniju, pa ga je posle osam godina vratio firmi.
- Ovde mi je odlično, ništa mi ne fali. Samo lepog vremena i da što duže poživim - kaže ovaj Sulja, koji kraj Dunava živi od 1979. godine.
Rođen je „po ličnoj proceni“, oko 1943. godine, kad ga je umotanog u ćebe, u bihaćkoj šumi pronašao čovek po nadimku Šerif.
Pet godina kasnije usvojila ga je mađarska porodica iz Novog Sada, pa je i Sulja Alibabić ubrzo postao Imre Urban, a kao godina rođenja vodi mu se ona kad je postao član ove porodice.
- Imao sam ja lepu kućicu, isto na Dunavu, pa mi je zapalili mangupi. Posle sam od pozorišta, gde sam radio na održavanju, dobio stančić kod Riblje pijace. Ali, meni je bilo dosadno tamo da živim, pa sam tamo samo držao stvari, a nisam ni dva puta prespavao za osam godina. Zato sam ga i vratio pozorištu. Prvo sam otišao u šator na Kamenjaru, a onda u ovu kamp kućicu, koju sam dobio od drugara - veli nam Sulja, ni u jednom momentu ne žaleći nad životom koji je sam izabrao.
U malenoj kućici krevet, televizor, radio i rešo i, naravno, „smederevac“, koji ga greje u dugim i hladnim zimaama. Struje ima koliko treba, toalet je „tu u komšiluku“, a tušira se u pozorištu, u kome je nakupio već 28 godina staža.
- Znam da nije bog zna šta, ali se ne žalim. Evo, baš sam se malopre borio sa mišem. Kupio ja bombone i prileg`o da gledam onu seriju sa Čakom Norisom, kad čujem nešto mi gricka iznad glave. Pogledam i vidim miša. Sve mi bombone razbucao. Nisam ga uhvatio. A ne znam ‘di sam ostavio lepak, imam kantu od dva kila - priča Sulja.
Ženio se, veli, tri puta. Al’ žene su, kaže Sulja, čudna stvorenja. Dođu tu preko leta, lepo im u čamcu i na Dunavu, a čim zazimi, traže da se sele. „Ma, seli se sama“, bio bi Suljin odgovor.
- Ova treća je najviše volela Dunav, ali nam nije išlo. Imam sa njom i ćerku, živi negde u Sloveniji. Video sam je kao jako malu, a do četrnaeste godine sam joj slao novca kad sam imao. Sad je već udata i ima dete. Žao mi što ih ne viđam, ali, kad nešto ne ide, najbolje je pustiti - kaže čovek koji je u svom čamcu oplovio Dunav „bezmalo uzduž i popreko“, a da nikad pasoš nije izvadio.
Napravio je, kaže, veću kilometražu nego svi čamci ukotvljeni na Dunavu. Nakon rušenja Mosta slobode izvlačio je ljude iz vode, ali, kako veli, ne voli time da se razmeće. A i prevozio je preko reke naplaćujući samo benzin.
- Kad mi pretekne benzina, ja vozim i za džabe. Prebrojim putnike, pa „odrežem“ svakom po dva dinara. Za špricer, više mi ne treba - priseća se Sulja.
