Leonina ljubavna priča ilustruje kako ljubav uspeva da spoji ljude sa različitih kontinenata i kultura
Mešoviti brakovi u Srbiji sve češće predstavljaju primer multikulturalnog života, iako sa sobom nose izazove
Mešoviti brakovi u Srbiji više nisu retkost, ali život parova koji spajaju različite jezike, kulture i vere i dalje nosi posebne izazove. Osim prilagođavanja novoj sredini, takve porodice često prolaze kroz dodatne administrativne prepreke, ali istovremeno svakodnevno dokazuju da različitosti mogu postati bogatstvo, a ne prepreka.
Jedna takva priča dolazi iz Zrenjanina, gde danas žive Leona i Salmanović. Ona je Mađarica odrasla upravo u multikulturalnom Zrenjeninu, a on je rođen i odrastao u Nigeriji. Upoznali su se u Sjedinjenim Američkim Državama, a zajednički život ih je, kako kažu, preko okeana i kroz ljubav, doveo do Srbije. Danas u Zrenjaninu zajedno podižu troje dece.
Salmanović sebe opisuje kao Nigerijca koji je životnu sreću pronašao u Banatu, iako nikada nije mogao da zamisli da će Srbija postati njegov dom. Rođen je u Abudži, glavnom gradu Nigerije - gradu višemilionske gužve, saobraćajnog haosa i potpuno drugačijeg ritma života. Upravo iz tog sveta doneo je uspomene na detinjstvo provedeno napolju, bez ekrana i tehnologije, uz stalne avanture - vrednosti koje danas želi da prenese i svojoj deci u Zrenjaninu.
Za razliku od njega, Leona kaže da je odrastala u mnogo mirnijem vojvođanskom okruženju. Ipak, detinjstvo pamti kao vreme kada su deca više boravila napolju, penjala se po drveću i provodila dane u igri, što se danas znatno promenilo.
"Prvi put kad sam je video nisam mislio ništa lepo"
- Završio sam Univerzitet, diplomirao sam internacionalno pravo i diplomatiju. Kad sam završio to, otišao sam u Ameriku na "Work and Travel" program i tamo sam se zaposlio u restoranu brze hrane, a Leona je bila moja šefica. Prvi put kad sam je video, nije bilo lepo iskustvo. Ja sam došao samo da potpišem ugovor, a ona me je ugledala i rekla: "Ej, ti, ako ti radiš ovde, nemoj da stojiš, ima posao da se radi. Idi tamo i očisti sto". A ja sam samo došao da potpišem ugovor, tako sam mislio. Zamerio sam joj što me kao novog radnika nije pitala kako se zovem, odakle sam. To mi je zasmetalo - počeo je Salmanović priču o čuvenom upoznavanju.
Čini se da je Leoni i dan-danas žao što je to tako izgledalo, ali u svoju odbranu, kroz smeh govori koliko je taj dan već bio naporan i koliko se toga još očekivalo od tima, te da je svaki dodatni par ruku bio i više nego potreban. U Americi su zajedno radili šest meseci, ali pravi razgovori između njih počeli su tek pred kraj programa. Tek tada je, kako objašnjava, shvatio da Leona nije osoba kakvom su je druge kolege predstavljale i da nije bila kriva za napetosti na poslu.
Upravo kroz to postepeno upoznavanje, njihov odnos je počeo da se menja, a prijateljski kontakt između njih se sve više razvijao. Prelomni trenutak desio se kada su posle posla otišli na vožnju biciklima - to je bio njihov prvi pravi dejt, koji je završio prvim poljupcem.
"Nije mi verovao da će u Srbiji da ga prihvate"
Nakon toga nastupila je neophodna logistika - kako održati ljubav između tri kontinetna, a da istovremeno oboje ostvaruju svoje snove. Salmanović je u početku planirao da ostane u Americi, no Leona nije želela da tamo gradi budućnost. Smatrala je da Evropa pruža drugačiji kvalitet života, ali i sigurnost, posebno zbog odnosa prema Afrikancima u SAD i čestog nasilja.
Od svih mesta koje je mogao da odabere za život u Americi, on je izabrao Teksas.
- Živeo sam u Teksasu, u Midlandu šest meseci. I tih šest meseci smo svaki dan pričali telefonom po pet, šest sati - kaže nam, na šta se Leona nadovezala:
- Ja sam njemu rekla da meni ne pada na pamet tamo da živim, kao prvo. Kao drugo, on je Afrikanac, tamo se ne ponašaju lepo prema Afrikancima. Ja sam njemu rekla, ti kad bi došao u Srbiju, ti bi bio atrakcija. Tebi tvoja boja kože ne bi bila loša stvar nego bi bila prednost. I on meni nije verovao. Kad sam mu tako preko telefona govorila, on nije verovao da postoji država u kojoj je prednost da budeš to što jesi.
U jednom trenutku shvatio je da, iako je bio u zemlji u kojoj je planirao da ostane, zapravo nema osećaj pripadnosti. Bio je mlad, daleko od porodice, bez pravog oslonca, radeći više poslova i provodeći dane u umoru i samoći.
Kako kaže, jedina osoba zbog koje je sve imalo smisla bila je u Srbiji.
- Ja sam rekla mami - "Ja sam se zaljubila, on je iz Nigerije, on je musliman". Sve sam joj odmah rekla - priča Leona kako je saopštila svojoj porodici, dok je njen, kako kaže "hrabri suprug", činjenicu da je zavoleo belkinju, što mu je majka izričito zabranila, mnogo duže krio.
- Pričamo telefonom i ona kaže: "E, hoću da pitam te nešto." A moj iCloud je bio ulogovan na njenom iPod-u, pa je svaka moja i Leonina slika njoj iskakala. "Videla sam neku sliku na mom iPad-u, ti i neka belkinja. Ko je to?" Ja kažem: "Pa to je moja devojka." A ona mi je rekla: "Vidim da kad mi pričamo, ponekad imaš prsten, jesi li se ti oženio?" Rekao sam joj da jesam.
Godinu dana živeo sa njenima u Zrenjaninu - ali bez nje
Nakon što je Salmanović odlučio da dođe u Srbiju, njihov plan nije bio da odmah ostanu u Zrenjaninu. Leona je u tom periodu otišla u Irsku, da pripremi teren za njihov život tamo, dok je on "privremeno" boravio u njenom rodnom gradu i živeo sa njenom porodicom.
Prvobitno je trebalo da to bude samo kratko, oko šest nedelja, dok ne srede osnovne papire i naredne korake za zajednički život u inostranstvu. Međutim, zbog administrativnih komplikacija, njegovog afričkog pasoša i produženih procedura, boravak u Zrenjaninu se neočekivano produžio, a ono što je trebalo da bude privremeno, postalo je početak njihovog života u Srbiji.
Iako su formalno bili venčani još u Teksasu, pa zatim i u Zrenjaninu u opštini, prava svadba - ona sa porodicom, muzikom i okupljanjem - nikada se nije dogodila. Leona kaže da im nije bilo prihvatljivo da organizuju slavlje bez njegove porodice, ali bi dolazak najbližih iz Nigerije zahtevao ogromne troškove i novu rundu komplikacija.
U međuvremenu, porodice su se postepeno upoznavale - članovi Salmanovićeve porodice dolazili su u posetu Srbiji i Zrenjaninu, jedan po jedan. Njegova majka je s vremenom promenila mišljenje, kako o Srbiji, tako i o snajki koja joj je u početku bila najveća briga.
Danas Leona i Salmanović planiraju i novo putovanje u Nigeriju, ovog puta zajedno sa decom i Leoninom majkom, kako bi upoznali širu porodicu i prisustvovali venčanju njegovog brata.
U kući se govore četiri jezika, deca znaju sa kime koji pričaju
Njihov dom u Zrenjaninu funkcioniše kao prava mala mešavina svetova. Salmanović se u Srbiji pronašao i kroz muziku, gde pokušava da spoji afrički ritam i balkanski zvuk. Kaže da mu je ideja da pravi fuziju kultura, baš kao što je i živi.
U svakodnevici, spoj kultura najviše se vidi za trpezom. U njihovoj kući kuvaju se jela iz tri tradicije - nigerijske, srpske i mađarske.
Posebnu specifičnost njihove porodice čini i jezik. Leona objašnjava da je i sama odrasla dvojezično, kao Mađarica u Vojvodini, a da su sa Salmanovićem dobili još jednu dimenziju.
U njihovoj kući svakodnevno se čuju čak četiri jezika: srpski, mađarski, engleski i joruba, njegov maternji jezik. Kaže da je njihova ćerka Frida već sa dve i po godine uspevala da se sporazumeva na sva četiri jezika, što doživljavaju kao veliko bogatstvo, ali i kao dokaz koliko deca prirodno prihvataju različitosti.
- Najstarije dete, ćerka Frida je rođena 19. avgusta 2020. godine. Znam da smo slavili, bila je velika žurka, ali napolju. Mi u Nigeriji rođenje deteta slavimo posle sedam dana. I posle sedam dana se daje ime. Moja mama, kada je videla snimke mi je poslala poruku i pitala zašto mi ljudi cepaju majicu, zašto izgledam kao da nemam kuću. Srednje dete Tobi je rođeno na 8. mart 2022. godine. I treći, najmlađi je Ajo, on je rođen 10. septembra 2025. godine - priča.
- Mi smo dodatno komplikovani zato što sam ja Mađarica koja živi u Srbiji. Tako da mi već u našoj porodici imamo dva jezika. I onda je on došao sa njegovim i sa našim zajedničkim engleskim. Znači, u našoj porodici se konstantno čuju četiri jezika: mađarski, srpski, engleski i joruba. Tako da, kao što sam i ja odgajana, mi smo u kući pričali mađarski ali su me slali u srpski vrtić kako bih savladala srpski jezik. Tako smo i mi. Ali pošto u kući pričamo engleski, ćerka je odmah naučila i engleski, a sa tatom priča samo njegov jezik. Tako da je ona sa dve i po godine već savladala sva četiri jezika - pojasnila je Leona.
Pored porodičnih obaveza, njihov život danas je vezan i za zajednički posao. Leona je nastavila porodičnu tradiciju i vodi cvećaru koju je još njen deda započeo, a danas u tom poslu učestvuje cela porodica. Salmanović joj se pridružio kada su dobili treće dete, jer, kako kaže, porodica sa malom decom zahteva da budu organizovani i da imaju više kontrole nad svojim vremenom. Pored toga, on se bavi i muzičkom produkcijom i DJ-ingom, što mu je davnašnja ljubav. Priznaje da se nikada nije zamišljao u cvećarstvu, s obzirom na to da je i pored muzike po struci diplomirani pravnik, ali da je kroz rad rukama i kreativnost pronašao novu stranu sebe. U cvećari pravi aranžmane, radi dostave i bavi se marketingom na društvenim mrežama, što mu je pomoglo i da još bolje savlada srpski jezik kroz svakodnevni kontakt sa ljudima.
Leona dodaje da im je upravo porodični posao omogućio fleksibilnost - da rade zajedno, ali i da decu vode sa sobom kada je potrebno, posebno u periodima najveće gužve, poput Dana zaljubljenih i 8. marta, koji su za cvećare najintenzivniji deo godine.
Njihova priča, koja je počela na drugom kontinentu, danas se nastavlja u Zrenjaninu - kroz posao, porodicu i svakodnevno spajanje različitih svetova. Leona i Salmanović svoj život i dalje opisuju istim rečima: kao spoj papirologije, avanture, kulture i mnogo ljubavi.
