Zarobili su ga prilikom vožnje, pretražili njegove stvari i ispitivali izazivajući napetost i neizvesnost
Nakon dugog ispitivanja, zaključili su da nije pretnja i oslobodili ga, pokazujući gostoprimstvo uprkos početnom nesporazumu
Kraljevčanin Dragan Šibalić, pustolov na biciklu, tokom jedne od svojih avantura u decembru 2025. godine doživeo je scenu nalik onima iz filmova. Putujući kroz ratnu zonu na jugu Libana, našao se oči u oči sa pripadnicima Hezbolaha, koji su ga tada, kako tvrdi, zarobili.
Sve je počelo 11. decembra, nakon Draganove dvodnevne posete gradu Suru, gde je, kaže, bio kod prijateljice Sneže, zaposlene u Ujedinjenim nacijama. Na polasku mu je savetovala da koristi isključivo auto-put, jer su alternative vodile kroz opustošena sela u pograničnom pojasu između položaja Hezbolaha i izraelskih dronova.
- Hezbolah bi me sigurno privodio, mogli bi me zadržati mesecima dok ne provere ko sam, a za dronove bih bio pokretna meta - priča Dragan u svojoj ispovesti na Fejsbuku.
Uprkos upozorenjima, krenuo je biciklom, beležeći kamerom prizore ratnog okruženja - bilborde, zastave Hezbolaha i pejzaže juga Libana. Nakon dvadesetak kilometara vožnje, kako navodi, osetio je da u vazduhu visi opasnost.
- Vidim crni džip u zaustavnoj traci. Vozi sporije od mene. Gledam ga u retrovizoru dok ga brzo pretičem. Osećam kako mi se leđa znoje. On me zatim pretiče, pa usporava. Opet sam iza njega. Iznenada, drugi auto se iza mene pojavljuje. Usporio. Pokušava da bude diskretan, ali nedovoljno. Srce mi lupa. Jedan je ispred, drugi iza - priča Dragan.
Trojica izašla iz vozila, a onda su ga zarobili
Nedugo zatim, put mu je presečen. Trojica muškaraca u civilnoj odeći, priča, izašla su iz vozila kao iz, kako je opisao, katapulta i zatražila mu telefon, kameru i pasoš.
- Pretražuju mi torbu. Traže da otključam telefon. Listaju slike. Zastaju na fotografijama bilborda, zastava. Gledaju me. Njihove oči su hladne, nepomične. "Zašto slikaš?" pita jedan. Pokušavam da objasnim. "Volim da slikam pejzaže" Ali šta reći za zastave? I šta god da kažem pitanje je kako će shvatiti - nastavio je on.
Nisu mu verovali, video je to po njima, polemisali su među sobom, zvali nekoga, gledali ga sumnjičavo, a onda je krenulo ispitivanje gde je boravio, koliko dugo i gde.
- Ime hotela nestalo mi je iz pamćenja. Ali pronalazim sliku u telefonu i pokazujem im. Jedna noć fali. Pokazujem slike šatora u kom sam prespavao između Bejruta i Sura. Svaki moj odgovor za njih je još jedna sumnja. "Imaš li kameru?" Vadim Go Pro. Baterija mrtva. Njihovi pogledi se ukrštaju. Nešto je odlučeno - priseća se Dragan.
Tada se treći auto zaustavio pored njih, a Dragan je morao da pođe sa njima - nisu mu ostavili izbora.
- Uzimaju mi telefon i pasoš, predaju ih vozaču. Sa tugom u očima opraštam se od bicikla i ulazim u stari "ford" iz devedesetih, prašnjav i smrdljiv. Mladi vozač kratko mi klimnu glavom. Onda mi rukom pokaza: navuci kapuljaču preko glave - navodi on.
Sa kapuljačom na glavi odveden do džamije, pa ispitivan
Svet mu je postao, kako kaže, mutan i zatvoren, čuo je samo zvuk motora. Odveli su ga u drugi grad, ispred džamije, gde ih je dočekalo nekoliko mladića.
- Uvode me unutra, tu me dočekuje čovek oko šezdeset godina, očigledno šef. Dočekuje me ćuteći, rukuje se sa mnom, pa mi pokazuje stolicu da sednem. Ubrzo se pojavljuju četvorica mladića. Govore engleski. Daju mi telefon i lepljivu traku u ruku. "Prelepi kamere." Šef pokretima pita da li sam gladan. Klimam glavom. Jedem na silu. Posle nekog vremena: "Hoćeš vodu?" Klimam glavom. Sipa mi čašu. Pijem. Gorak je svaki gutljaj. Čaša straha - opisao je Dragan.
Posebnu napetost izazivala je činjenica da je kod sebe imao i "spas", drugi telefon, čiji broj je imala samo njegova prijateljica Sneža.
- Molim se Bogu da ne pozove sada. Jedini izlaz, ali i najveća opasnost bio mi je ovaj telefon. Svakih čas teram samog sebe da pitam za toalet, planirajući da Sneži otuda pošaljem poruku. Ali svaki put odustajem. Koliko god se trudio da budem miran i staložen, neka nevidljiva ruka straha me je stezala sve jače - navodi on.
Čuo je šum bicikla, pa mu pao kamen sa srca
Dragan je potom čuo poznatu melodiju - šum njegovog bicikla. Pao mu je kamen sa srca.
- Neverovatna slika: ne samo da su ga zaplenili, uspeli su i da mi probuše gumu - prepričava Dragan.
Usledio je pretres koji je, kaže Dragan, trajao večno. Sve su prevrtali i ispipavali, a onda su naleteli na praznu kutiju od telefona - to nije bio dobar znak.
- "Gde ti je ovaj telefon?" Sve mi se steglo u grudima. Bila mi je to poslednja nada, skrivena tajna, a sada je sve bilo gotovo. "Evo ga. Kod mene je." Zavukoh ruku u duboki džep jakne ispod i izvadih ga. To je bio trenutak koji je sve promenio - priča Dragan.
Nije iskoristio priliku da pozove pomoć
Tada im je dao povod, kako navodi, da i njega lično pretresu, a njega je mučilo to što nije iskoristio priliku i poslao poruku za pomoć.
- Ta glupost me je koštala svega. Posle pretresa odvedoše me na sprat gde je započeo iscrpljujući ispit. Dva mlađa čoveka, ispitivala su me, pažljivo beležeći svaku reč - prisećao se dalje.
Prve reči koje je čuo bile su: "Ne plaši se. Ovde ti se ništa neće desiti. Mi nismo zločinci". Zatim je usledilo i pitanje: "Znaš li ko smo mi?"
- "Znam," promucah. Odsečno je rekao: "Mi smo Hezbolah. Pokret otpora. Borimo se za slobodu naše zemlje." "U svetu nas zovu teroristima. Zato što branimo ono što je naše. Koga ti podržavaš?" "Palestinu," rekoh čvrsto. "Amerika je bombardovala Srbiju 78 dana" "E pa, vidiš. Oni sada hoće našu zemlju. Probijaju se sve dublje u našu teritoriju. Žele do Sura da stignu. Mi branimo Liban. Naša vlada je beskorisna. Radi za Ameriku... Jesi li ikad bio u Izraelu?" "Nisam." "Planiraš li?" "Ne." - prepričavao je razgovor.
Pitanja su se uzastopno smenjivala, ponekad i ponavljala, pokušavajući da uhvate nedoslednost, ali su sve vreme ostali kulturni i nisu podigli glas. Nakon nekog vremena Dragan je konačno bio slobodan.
- Vratili su mi pasoš i telefone. "Slobodan si. Možeš da ideš. Ako hoćeš, možeš i da ostaneš kod nas" - zahvalio se Dragan, ali je rekao da ide dalje.
Oslobođen je, ali mu je bicikl napravio problem
Zbog kvara na biciklu, Šibalić nije mogao da nastavi put. Pripadnici Hezbolaha pokušali su da mu pomognu, odneli točak kod vulkanizera, ali pošto problem nije rešen, stariji muškarac, šef, odveo ga je u svoju kuću.
Upoznao je njegovu porodicu, dobio večeru i pristup internetu, a ćerka domaćina ga je upozorila da ukloni neke stare objave sa društvenih mreža, jer bi mu u Siriji mogle ugroziti život.
- Ispostavilo se na kraju da imaju veze i sa Srbijom. I tako sam, neverovatnim spletom okolnosti, prenoćio u brdima iznad Sredozemlja, srca punog zbrkanih emocija - zaključio je Dragan.
