Pre 46 godina u Beogradu je preminuo Ivo Andrić, jedan od najvećih jugoslovenskih pisaca 20. veka, čije je delo donelo ugled i međunarodno priznanje jugoslovenskoj književnosti. Bio je jedini jugoslovenski književnik koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. u mestu Dolac kod Travnika. Detinjstvo je proveo u Višegradu, gde je završio osnovnu školu. Andrić 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu u Sarajevu, a filozofiju - odsek za slovenske književnosti i istoriju u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu.
Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta "Mlada Bosna" i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.
Pristup umtenosti
Ono po čemu se Andrić naročito ističe u našoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su, do njegovog stvaralaštva, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i nejasni impuls u čoveku koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka.
Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnh nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja takozvanog filozofskog realizma.
Andrićeva proza sačuvala je apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu, već se izražava mirnim i prirodnim kazivanjem. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost južnoslovenske književnosti.
Nobelova nagrada
Odluku o izboru laureata Nobelove nagrade iz oblasti književnosti Ivo Andrić je primio telefonom u svom stanu u Beogradu na današnjem Andrićevom vencu. U najužem izboru su, pored Andrića, bili i engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Džon Štajnbek i Italijan Alberto Moravija.
Nagrada je Andriću dodeljena u Stokholmu 10. decembra 1961. godine, u dvorani Koncertne palate Švedske kraljevske akademije. Književnik je celokupni novčani iznos od Nobelove nagrade poklonio, iz dva dela, bibliotekarskom fondu Bosne i Hercegovine.
"O priči i pričanju"
Zahvalnost za ovo priznanje, Andrić je izrazio govorom "O priči i pričanju", čije delove u nastavku izdvajamo:
"Moja domovina je zaista 'mala zemlja među svetovima', kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona dâ svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim."
"Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek."
Poslednji dani
Petog decembra 1974. godine, nakon što je osetio pogoršanje zdravstvenog stanja, Ivo Andrić pozvao je u svoj stan u Beogradu književnike Milana Đokovića i Gvozdena Jovanića. Saopštio im je, s obzirom na to da nema nikakvih srodnika, da želi da se posle smrti od njegove zaostavštine i autorskih prava osnuje zadužbina namenjena za opšte kulturne i humanitarne potrebe.
Izrazio je želju da se o njegovoj zadužbini brine dugogodišnja nezvanična lična sekretarica i prijateljica Vera Stojić, te da se deo novčanih sredstava koristi za dodeljivanje nagrade za najbolju pripovetku. Takođe, izrazio je uverenje da će Srpska akademija nauka i umetnosti najbolje odrediti šta da se radi sa njegovim rukopisima i prepiskom.
Trinaestog marta 1975. godine Vojnomedicinska akademija u Beogradu izdaje saopštenje: U 1 sat i 15 minuta došlo je kod Ive Andrića do popuštanja svih vitalnih funkcija sa neminovnim smrtnim ishodom.
Kremiranje posmrtnih ostataka Ive Andrića obavljeno je 14. marta 1975. u Beogradu.
