Odisej nije bio samo književni junak, već je za stare Grke postao predmet poštovanja gotovo kao božanstvo
Nedavna arheološka otkrića na Itaki potvrđuju da je za Odiseja postojalo svetilište gde su mu ukazivane počasti
Odisej za stare Grke nije bio samo mudri kralj Itake koji je deset godina lutao morima pokušavajući da se vrati u svoju domovinu. Bio je mnogo više od toga: junak koji je gotovo poput božanstva poštovan punih hiljadu godina!
Nedavna arheološka otkrića na Itaki dodatno potvrđuju sliku da glavni junak Homerove "Odiseje" nije živeo samo na stranicama epskog dela, već je stekao i stvarni verski značaj za generacije ljudi.
Naime, povodom prikazivanja filma "Odiseja" Kristofera Nolana u bioskopima, BBC je predstavio detaljnu analizu istraživanja zasnovanog na iskopavanjima Univerziteta u Janjini. Iskopavanja su donela nove dokaze o čuvenom Odisejonu, svetilištu u kojem su drevni Grci odavali počast mitskom kralju Itake.
Svetilište Odiseja
Iskopavanja su sprovedena na arheološkom lokalitetu poznatom kao "Homerova škola", monumentalnom kompleksu iz helenističkog perioda.
Tamo su arheolozi pronašli bronzane novčiće sa likom bradatog Odiseja, kao i delove crepova sa urezanim natpisom "Odisejev" (ODYSSEOS).
Prema rečima istraživača, ova formulacija je posebno značajna. Slični natpisi pronađeni su u svetilištima posvećenim bogovima, poput Posejdona i Apolona, što ukazuje da je i ova građevina bila posvećena junaku "Odiseje".
Još jedan pronađeni predmet nosi natpis "Odiseju", koji je najverovatnije bio dar nekog hodočasnika, potvrđujući da je ovo mesto služilo kao prostor za obožavanje.
Arheolozi smatraju da je kult Odiseja počeo još u 9. veku pre nove ere, kada su se njegove priče još uvek prenosile usmenim putem, pre nego što je "Odiseja" zapisana krajem 8. veka pre nove ere.
Svetilište je nastavilo da funkcioniše tokom helenističkog i rimskog perioda, što znači da se kult junaka održao gotovo čitav milenijum.
Još tridesetih godina prošlog veka na Itaki je pronađeno dvanaest bronzanih tronožaca iz 9. i 8. veka pre nove ere, za koje se smatra da su bili zavetni darovi posvećeni Odiseju.
Svečanost u čast Odiseja
Važan dokaz predstavlja i drevna odluka pronađena u ruševinama grčkog grada Magnezije, na području današnje Turske.
Tekst, datiran u 207. godinu pre nove ere, direktno pominje Odisejon na Itaki, kao i Odiseju - festival posvećen Odiseju. Stručnjaci smatraju da su proslave uključivale sportska takmičenja, pozorišne predstave i recitovanje Homerovih epova, a nije isključeno ni da su prinošene žrtve u čast samog Odiseja i boginje Atene, njegove zaštitnice.
Kada su junaci postajali predmet obožavanja
Savremenom čoveku možda deluje neobično da književni junak bude poštovan poput boga. Za stare Grke, međutim, granice između mita, istorije i religije bile su mnogo manje jasne.
Junaci poput Herakla, Jasona i Odiseja smatrani su ličnostima koje su zaista živele, ostvarile velika dela i nakon smrti mogle da štite zajednice koje su ih poštovale.
Kako objašnjava profesor klasičnih studija Džoel Kristensen, grčki mitovi su služili kao zajednički kulturni jezik za gradove koji su se širili širom Mediterana.
"Mitovi su bili niti koje su povezivale različite zajednice", istakao je on.
"Odiseja" nije bila samo poezija
Nova otkrića pokazuju da "Odiseja" za stare Grke nije predstavljala samo književno remek-delo. Odisej, čovek koji je pobedio Kiklopa, odoleo pesmi Sirena i deset godina se borio da se vrati na Itaku, postao je simbol istrajnosti, mudrosti i povratka kući.
Vekovima su ljudi putovali na Itaku ne samo da bi se setili Homerovog junaka, već i da bi mu odali počast, ostavili darove i zatražili njegovu zaštitu.
Možda je upravo to najneverovatniji nastavak Odisejeve priče: on nije živeo samo kroz poeziju, već i kroz verovanje ljudi gotovo hiljadu godina.
(Naftemporiki)
