Ponekad, u trenucima dokolice, stičemo utisak da je svet postao isuviše brz, a da smo mi postali pesimisti, okrenuti isključivo sami sebi i svojim obavezama, porukama na ekranu, računima... A onda nas iz te apatije probudi jedna sasvim mala, na prvi pogled, nevažna sitnica, koja nam vrati optimizam i veru u ljude.
Odjednom primetimo studenta kako pridržava za ruku svoju baku dok se penje stepenicama, komšije kako sade cveće na livadici ispred zgrade, ili nam prijateljica ispriča kako je na humanitarnoj akciji upoznala “gospodina pravog”. I to nas trgne.
Tad shvatimo da i sami želimo da poklonimo nekoliko sati nekome ko je u nevolji, da pozovemo na kafu osobu koju danima niko nije pitao kako je, odnesemo kesu namirnica ili garderobe onima kojima je to najpotrebnije.
I baš tu, u tim malim gestovima koji retko pune naslovne strane, počinje volontiranje. I ne, nije to poziranje, niti predstava za druge, već jedan od najjednostavnijih i najlepših izraza koji dokazuje da u mnogim ljudima još uvek ima dobrote i plemenitosti.
Volontiranje je, u najprostijem smislu, poklonjeno vreme – nekoliko sati nedeljno ili mesečno dajemo osobama kojima će to i te kako značiti. Drugim rečima, drugima dajemo mali delić sebe, a nas to suštinski ništa ne košta.
Brojna međunarodna tela i organizacije koje se već decenijama bave volonterskim radom u manjim ili većim zajednicama ukazuju na to da volontiranje jača društvenu povezanost, solidarnost, osećaj pripadnosti i poverenje među ljudima.
S druge strane, sami volonteri često prijavljuju da im, otkako su počeli da volontiraju život ima više smisla, osećaju se psihološki bolje i daleko manje su usamljeni. I baš zato volontiranje ima toliku snagu, jer ne menja samo dan onome kome pomažemo, već menja i nas same.
Zato je pogrešno misliti da su volonteri samo ljudi koji „pomažu drugima“. Oni su često i ljudi koji su kroz čin pomaganja pronašli sebe. Neko je možda prvi put otišao da provede popodne sa starijom osobom koja dugo živi sama, misleći da nosi utehu, a vratio se kući sa knedlom u grlu, jer je shvatio koliko i njemu samom nedostaje spor, iskren razgovor bez žurbe. Neko je možda pomagao deci iz kraja oko domaćih zadataka, a onda posle nekoliko meseci shvatio da se raduje svakom njihovom malom uspehu kao da je njegov. Neko je možda došao da pomogne u podeli obroka, a otišao sa osećajem da je prvi put posle dugo vremena uradio nešto što zaista ima težinu.
I zato, ako ste se ikada zapitali da li jedan čovek može da napravi razliku, odgovor je jednostavan: može. Volontiranje možda ne donosi platu, ali donosi nešto što novac ne ume da kupi. Pruža vam osećaj da ste bili potrebni, korisni, bliski, ljudski. Donosi vam uspomene koje ostaju do kraja života, toplinu i retko, dragoceno saznanje da ste nekome olakšali postojanje.
