Svaki dan započinje vežbanjem i šetnjom, uz redovno učešće u programu AMIS za socijalizaciju i fizički razvoj.
Adelia izražava otvorenost prema učenju novih stvari, što je održava vitalnom i znatiželjnom, čak i u poznim godinama.
U Milanovom naselju Comasina, 95-godišnja Adelia otvorila je vrata svog doma i ispričala filozofiju koja je vodi decenijama: kretanje, malo hrane uveče i nikada ne dozvoliti da te usamljenost zaustavi. Od detinjstva obeleženog siromaštvom, ratom i radom, doživela je život kao maraton i danas, kaže, trči dalje.
Rođena u Ronkadeu, druga od 12 dece, Adelia je kao petnaestogodišnjakinja stigla u Milano sa kartonskim koferom i vlastitim rukama kao jedinim resursom. Brzo je našla posao, a na ulici upoznala čoveka koji će postati njen suprug. „Uvek sam bila u pokretu, to me je spasilo u ratu, a i kasnije u životu“, kaže ona.
Njena rutina - malo hrane, mnogo kretanja
I danas, u 95. godini, najviše joj nedostaje kada mora da ostane kod kuće. Gimnastika joj je ključna: ne zbog sporta, već zbog ljudi. Učestvuje u programu AMIS (Activities and Movement Together for Health), besplatnoj inicijativi u Milanu koja spaja fizičku aktivnost i socijalizaciju.
"Jedva čekam da se vratim. To je izgovor da izađem, prošetam i ispričam se sa drugaricama“, kaže Adelia.
Njena formula je jednostavna: malo jesti uveče, mnogo hodati, nikada se ne zatvarati u kuću, čuvati radoznalost.
Otvorena za nove stvari, čak i u devedesetim
"Sve sam u životu naučila kasno, čak i da kuvam, i da radim gimnastiku“, priča uz osmeh. Ne plaše je novine: "Rado probam sve. Život je još uvek moj, ima šta da me nauči.“
Seća se i svoje definicije slobode: kao dete, u retkim trenucima predaha, penjala bi se na drvo samo da udahne tihu sekundu mira. "To je za mene bila sloboda i ostala je.“
Adelija mašta da ponovo ode na Korziku, gde žive njeni praunuci. „’Odsekli su mi krila’, kaže ona o ćerkama koje brinu da bi put bio rizičan. „Ali ja znam šta mogu.“
Porodica, vera i godina koja još traje
Udala se mlada, iz braka ima četvoro dece. Suprug joj je preminuo pre pet godina, ali 70 godina zajedničkog života opisuje kao „tim, smeh i jednostavne radosti“. Vera joj je, tvrdi, bila oslonac u najtežim trenucima: „Uvek ima pomoći odozgo.“
Danas ustaje rano, dočekuje unuke na ručku, jede skromno i povremeno se počasti kolačem uz ječmenu kafu. Telefon nema, koristi ćerkin. ali tehnologija je fascinira i plaši u isto vreme. „Pokazali su mi sliku mojih roditelja oživljenu veštačkom inteligencijom. Neverovatno i pomalo jezivo.“
"Sigurna sam da imam više da naučim nego da naučim druge“, kaže ova vitalna žena, koja sa 95 godina i dalje veruje da se život — ako mu se ide u susret — nikada ne umori od čoveka.
