Iron Maiden, osnovan 1975. godine od strane Stiva Harisa, jedan je od najuticajnijih britanskih heavy metal bendova koji traje više od 50 godina.
Bend je preživeo pad popularnosti metala devedesetih i ostao relevantan zahvaljujući energičnim nastupima i stalnim promenama postave, posebno dolaskom pevača Brusa Dikinsona.
Kada pitam basistu i osnivača Iron Maiden, Stiva Harisa, o tome da njegov bend traje više od pola veka, zvuči zbunjeno, kao da je nešto ostavio i zaboravio gde je to ostavio. „Prošlo je tako brzo. Odeš na turneju na nekoliko meseci i čini se da vreme leti, ali toliko toga se desi. Cela naša karijera je produžetak toga – već 50 godina.”
On se priseća kako je upravljao jednim od najuticajnijih – i veoma osebujnih – britanskih bendova u istoriji. Lansirani u prvu ligu metal scene osamdesetih zahvaljujući galopirajućim, teatralnim, multiplatinastim albumima kao što su "The Number of the Beast", "Powerslave" i "Seventh Son of a Seventh Son", Iron Maiden ne samo da su preživeli pad popularnosti metala sredinom devedesetih, već su postali još teži i ambiciozniji.
Prošle godine su proslavili 50. godišnjicu turnejom "Run for Your Lives", koja traje do novembra, a sledećeg meseca izlazi i film "Burning Ambition", dokumentarac kroz decenije sa retkim arhivskim snimcima i izjavama poznatih kao što su Tom Morelo, Čak Di, Lars Ulrih i – pomalo neočekivano –Havijer Bardem.
Radije bih čistio ulice nego svirao to sra*e
- Zagriženi fanovi "Maidena" će reći: zašto ne traje 10 sati? Ali nadam se da je zabavan i uzbudljiv - kaže energični pevač Brus Dikinson u razgovoru za "Gardijan".
Bend je osnovan u Londonu 1975. godine od strane Harisa, a "Iron Maiden" su prošli kroz brojne promene postave pre nego što su 1978. izabrali Pola Pola Di'Ana za pevača i probili se u prvi plan novog talasa britanske hevi metal scene (NWOBHM) stalnim nastupima. Taj pokret, poznat po ekscentričnim predstavama i DIY etici, odvijao se po zadimljenim pabovima pred publikom u farmerkama i koži, sve u vreme vrhunca panka. Zbog brzine benda i korena iz East Enda, kritičari su ih ponekad upoređivali sa pankom, ali „Radije bih čistio ulice nego svirao to sra*e”, kaže Haris u filmu "Burning Ambition".
Dikinson je bio duboko u NWOBHM sa svojim bendom "Samson", koji je snimao u studiju pored "Maidena" dok su ovi radili na albumu "Killers" 1981. godine.
- NWOBHM! To je bilo kao: OK, ako možeš da speluješ, možeš i da izgovoriš - kaže Dikinson i dodaje:
- Ali na terenu, svi smo bili: o čemu vi pričate? Ovo postoji godinama.
Kao vrhunac navodi Marki klub u Sohou i Mjuzik Mašin (danas Koko) u Kamdenu, severni London:
- To je bio vrh, tamo si želeo da budeš. Pre toga si svirao na parčetu tepiha u ćošku paba.”
- Jedina stvar koju je metal preuzeo (od panka) bila je ideja ‘Hajde da to uradimo sami’. Ljudi su sami izdavali singlove, sklapali ugovore sa indie izdavačima. Onda se pank pretvorio u nju vejv i nju romantik, ali mi se nismo pretvorili ni u šta – samo smo nastavili dalje.
Debi album "Maidena" iz 1980. ušao je na 4. mesto britanske top-liste. Međutim, do izlaska "Killers", Di’ Ano je bio iscrpljen.
Divlji lik sklon alkoholu i drogama, napustio je bend 1981. posle duge, naporne turneje. Dikinson se pridružio nakon komično očiglednog „tajnog razgovora” sa menadžerom "Maidena", Rodom Smolvudom, pod reflektorom usred na Reading festivalu.
Za razliku od Di’ Anoa, Dikinson je imao ono što će ubrzo postati jedan od najprepoznatljivijih pečata metala: glas koji razbija oktave, pun vibrata, stvoren da ostavi krv na zidovima. Bio je i disciplinovan, sa snagom potrebnom za mesece provedene na putu.
Dolazak Dikinsona
- Bilo je kao da si napadač u nižoj ligi, a kažu ti: idi igraj za Mančester Siti - kaže on.
- Ali bio sam previše samouveren jer sam imao 21 godinu: ‘Naravno da ću dobiti posao, jer mogu da uradim tačno šta želite i još mnogo više.’ Znao sam koliko je Stiv ambiciozan i gde želi da ide sa muzikom. Bilo je očigledno da bend može da bude ogroman. Voleo sam što su tehnički toliko dobri muzičari... nije bilo granica, muzički gledano.
Dikinsonove snažne priče – ono što on naziva „pozorište uma” – postale su ključni znak "Iron Maidena". Ubacivao je stalne književne reference, od "Rime of the Ancient Mariner" Semjuela Tejlora Kolridža do "Brave New World" Odolsa Hakslija, pa čak i socijalnog realistu iz 1950-ih Alana Silitoa sa "The Loneliness of the Long Distance Runner". Podjednako su brojne i istorijske bitke, epske političke borbe i nasilne scene, kao u pesmama "Paschendale", "Alexander the Great" i "The Trooper".
"Iron Maiden" su se povukli da snime "The Number of the Beast" (1982). Album sadrži tri neosporna klasika – naslovnu pesmu, "Run to the Hills" i "Hallowed Be Thy Name" – kao i dublje pesme poput "The Prisoner" i "Children of the Damned". Ovim albumom "Maideni" su postigli ono što su do tada samo nagoveštavali: teatralni i epski hevi metal koji je bio jednako melodičan koliko i sirov, agresivan i direktan.
- Kada uđeš sa gomilom pesama, ne misliš nužno da si napravio klasičan album - kaže Haris u svom tipično skromnom stilu. „Samo mislim: pa, napravili smo prokleto dobar album i ljudima će se ili svideti ili neće.”
Haris ima postojan stav, kao stoički fudbalski menadžer – veoma različit od pustolovnog Dikinsona, čije je viđenje "The Number of the Beast" gotovo dijametralno suprotno. „Da li smo znali da je poseban? Da, znali smo! Ostajali bismo u studiju i slušali snimke. Sedeli bismo i pili Watneys Party Sevens” – tada prepoznatljivo jeftino mini-bure od sedam pinta.
- Napravili smo zid od tih prokletih stvari i vraćali se kući u četiri ujutru, nakon što bismo prestali sa snimanjem u osam ili devet. Ostatak vremena smo se samo čudili: je*ote, zar ovo nije sjajno?”
"Razmišljao sam da napustim sve i postanem učitelj mačevanja"
Tokom ranih osamdesetih, rutina je bila jasna: svake godine napiši i snimi album, idi na turneju, a onda – ako imaš sreće – dobiješ nekoliko nedelja odmora za Božić. Za sledeći album "Piece of Mind" (1983), rizikovali su. Smallwood je odlučio da rezerviše arene, a ne pozorišta, širom SAD – uključujući Madison Square Garden. Rizik se isplatio. Maiden su sada bili bend koji puni arene i prodaje platinaste albume, iako su radili van muzičkih industrijskih normi: bez sjajnih spotova, malo radijskog emitovanja i još manje medijske pažnje.
- Kada si u dvadesetim, neverovatno je koliko tvoje telo može da izdrži - kaže gitarista Adrian Smit.
- Ali bend kao "Maiden" morao je da pravi takav raspored, jer nikada ne bismo imali ogroman hit singl i čekali da stignu tantijemi. Išli smo i donosili muziku ljudima. To se kasnije isplati, jer ljudi to pamte. Ali došli smo do tačke kada nam je bio potreban odmor... to te stigne, priča on za "Gardijan".
Iscrpljujuća i mračno nazvana World Slavery Tour, podrška albumu "Powerslave" iz 1984, bila je pravi primer. Na kraju turneje, bend je bio iscrpljen, posebno Dikinson.
- To je za mene bio pravi potres. Nisam imao život. Počelo je da liči na zlatni kavez. I to ne može biti ispravno. Počeo sam da razmišljam: da li vredi? Jer sam dovoljno mlad da radim nešto drugo. Razmišljao sam da napustim sve i postanem učitelj mačevanja. Hteo sam da odem, jer je to bolje nego da izgubiš dušu i sve što ide uz to.
Iako su verni fanovi "Maidena" dobro upoznati sa bogatom literaturom, da li ga nervira što prosečan slušalac možda nema pojma koliko duboko idu?
- Ne bih rekao da me nervira, to je previše jaka reč. Ali jeste iritantno kada ljudi kažu: ‘Vi ste samo gomila plitkih idiota i zato radite ovakvu muziku, jer ne znate ništa drugo - kaže Dikinson.
Do 1990. godine, metal muzika se menjala. Hard rok bendovi poput "Guns N’ Roses" i treš metalci poput "Metallice" bili su ogromni, a bombastično pripovedanje "Maidena" bilo je u opasnosti da deluje staromodno.
"Ja odlazim", "OK – to je to onda"
Posle konceptualnog albuma "Seventh Son of a Seventh Son" iz 1988, album "No Prayer for the Dying" iz 1990. trebao je da bude povratak korenima zvuka "Maidena", a stari pokretni studio "Rolling Stonesa" postavljen je u dvorištu Harisove kuće u Eseksu.
Album je uključivao "Bring Your Daughter ... to the Slaughter", jednu od retkih hevi metal pesama koja je dospela na vrh britanske top-liste singlova. Ali nije sve bilo u redu, pa je Smit, jedan od najbržih i najmelodičnijih gitarista tog doba, odlučio da ode.
- Te stvari nikada nisu jednostavne, ali bio sam u nekoj vrsti previranja. Nisam mogao ništa da smislim... Sa "Seventh Son" sam bio zadovoljan i to je raslo. Ali nisam želeo da se vraćam na garažni zvuk. Rekli su: ‘Vidimo da nisi srećan po govoru tela.’ Imali smo sastanak. To je bilo to.
U to vreme, Dikinson je bio veliki fan "Alice in Chains" i „oštrih, muzičkih i emotivnih” "Soundgarden".
- Postoji taj ogroman talas talenta i gledao sam ga i pitao se: da li smo mi još uvek deo duha vremena, ili je Iron Maiden izbledeo? A nikoga to nije brinulo.”
Zato je i on otišao 1993.
- To je bio period razmišljanja i sumnje u sebe. Shvatio sam da sam od ranih dvadesetih u instituciji i da ne znam ništa drugo van toga – to me je potpuno prestravilo.
Haris se seća da je nedostatak komunikacije u bendu tada bio ozbiljan ograničavajući faktor.
- Bilo je skoro: ‘Dobro, ja odlazim.’ ‘OK – to je to onda.’ Nismo zaista razgovarali o tome. Moglo je da se izbegne, ali možeš reći da je ljudima bilo potrebno da odu i pronađu svoj prostor.”
Posle eksplozije grandžai zatim nu-metala, devedesete su postale još teže za mnoge metalce iz osamdesetih, uključujući "Maiden".
Nastavili su bez Dikinsona i Smita – obojica su radili na solo i bend projektima, ponekad zajedno – angažujući Janika Gersa (sada jednog od tri gitarista u postavi za 2026. uz Smita i dugogodišnjeg Dejva Mareja) i pevača Blejza Bejlija, bivšeg člana "Wolfsbanea". Albumi iz tog perioda – "The X Factor" i "Virtual XI" – bili su snažni, ali zvezda "Maidena" je bledela, posebno u SAD gde su prvi put u karijeri jedva prodavali karte i za pozorišta, a kamoli arene.
- Bilo je teško u Americi. Metal je svuda bio u problemu. Kada imaš dugu karijeru, naučiš da ideš gore-dole sa talasima, ali nastavljaš bez obzira na sve - kaže Haris
Tajni sastanak
Dikinson i Smit su se vratili u bend 1999. i snimili veličanstveni "Brave New World". Dikinson se seća tajnog sastanka sa Harisom koji je organizovala menadžerska ekipa.
- Cela stvar mi je bila smešna. Nivo paranoje da se Stiv i ja ne smemo videti zajedno u javnosti – kao u nekom romanu Lena Dejtona. Rekao sam: zašto se jednostavno ne nađemo i popričamo? A Rod Smolvud kaže: Ne, ne, ne! Tako da smo se našli u jahting klubu u marini u Brajtonu, gde je Rod sve ispraznio.”
To je dovelo do snažnog, energičnog Iron Maidena koji je 2001. bio hedlajner Rock in Rio festivala pred 250.000 ljudi. Od tada, albumi izlaze sporije nego osamdesetih, ali kvalitet je ostao visok. Albumi iz novog milenijuma poput "The Book of Souls" iz 2015. i "Senjutsu" iz 2021. pokazali su da kombinacija njihove sirove energije i progresivne teatralnosti može da ih učini jednako vitalnim – i traženim – kao i ranije.
"Pravimo pauzu sledeće godine"
Večno vedri Haris deluje gotovo tužno pri pomisli da se trenutna turneja bliži kraju.
- Izgleda da sledeće godine pravimo pauzu. Lično, nisam to želeo, ali to sam samo ja. Ja sam samo jedan od šestoro, bez obzira šta ljudi misle. Nije da svi rade kako im se kaže. Inače bismo radili i sledeće godine - kaže kroz smeh Haris.
Što se tiče nove muzike, „svako može da priča o starim stvarima, ali kakva je poenta praviti Run to the Hills Part Two ili The Trooper Part Two?” Ali ne želi da otkriva detalje o mogućem novom albumu. „Obično se okupimo na probama, popričamo, vidimo šta ko želi i odatle krenemo.”
Dikinson, u međuvremenu, zrači istim samopouzdanjem koje je imao sa 21 godinom, čak i dok pije kafu u luksuznom hotelu.
U četvrtak 7. maja „BURNING AMBITION“ stiže u domaće bioskope, a premijerno će biti prikazan u bioskopu Cineplexx Ušće Shopping Center sa početkom u 20 časova, gde će među gostima biti gitarista Denis Straton, koji je odsvirao prvi, istoimeni album benda, Kris Dejl i grupa Power Surge iz Londona.