Život u Danskoj značajno se razlikuje od života na Balkanu, što je izazvalo kulturološki šok kod Kristine nakon selidbe iz Zagreba u Kopenhagen
Od pristupa vaspitanju dece, preko privatnog i poslovnog života, do onoga što se emitovalo na televiziji - sve je bilo šokantno za nju
Danska se godinama svrstava među zemlje sa visokim kvalitetom života, ali svakodnevica tamo može prilično da iznenadi nekoga ko je odrastao na Balkanu.
O velikim razlikama između dve kulture svojevremeno je govorila pokojna Zagrepčanka Kristina Volsperger Danilovski, koja se početkom 2009. godine sa suprugom i dvogodišnjim sinom preselila u Kopenhagen.
Supruga je u dansku prestonicu doveo posao, a Kristina se tamo zaposlila u farmaceutskoj industriji. Život u novoj zemlji doneo joj je niz iskustava koja je kasnije pretočila i u knjigu "Danci i stranci". Od vaspitanja dece i odnosa prema poslu do druženja, novca i golotinje, mnoge stvari koje su Dancima bile sasvim uobičajene njoj su u početku predstavljale pravi kulturološki šok.
Velika razlika
Jedno od prvih iznenađenja doživela je prilikom upisa dvogodišnjeg sina u jaslice. Umesto prostora prepunog šarenih igračaka, dočekala ju je jednostavna zgrada sivih zidova i podova. Još više ju je iznenadio način na koji se deca od najranijeg uzrasta uče samostalnosti.
Prema njenom iskustvu, roditelji i vaspitači nisu pokušavali da spreče svaku neprijatnu situaciju. Navela je primer prema kojem bi bilo prihvatljivo da dvogodišnje dete izađe na sneg ili kišu bez kape i tako samo shvati posledice svoje zaboravnosti. Ideja je bila da je sledeći put neće zaboraviti.
Kristina pritom nije tvrdila da je danski model nužno bolji. Upoređujući ga sa roditeljima sa naših prostora koji su često spremni da poslednji novac potroše na decu, smatrala je da se najbolje rešenje verovatno nalazi negde između ta dva pristupa.
Danska preciznost i u drugim sferama života
Na dansku preciznost morala je da se navikne i van porodičnog života. Nakon što se učlanila u teretanu, rezervisala je između šest i osam treninga nedeljno, iako je znala da će stići tek na nekoliko. Posle mesec dana dočekao ju je račun od 1.500 danskih kruna jer se najmanje 15 puta nije pojavila na rezervisanom terminu.
Jednom je stigla sedam minuta pre početka treninga, ali ni to nije bilo dovoljno. Pravila su nalagala da se dođe najmanje deset minuta ranije, pa je ponovo morala da plati kaznu.
Veliku razliku primetila je i u poslovnoj kulturi
Prema njenom iskustvu, Danci su veoma jasno odvajali posao od privatnog vremena. Radni dan uglavnom se završavao oko 16 sati, nakon čega se poslovni laptop ostavljao na radnom mestu.
Tokom tri godine šef ju je van radnog vremena pozvao samo jednom, i to kako bi je podsetio da treba da organizuje zajednički doručak. Opisala je i slučaj zaposlenog koji je pre dvonedeljnog poslovnog puta zatražio naknadu za svoju suprugu jer će tokom njegovog odsustva sama morati da preuzme njegov deo kućnih poslova i brige o deci. Prema Kristininim rečima, poslodavac je na kraju pristao na zahtev.
Drugačiji je bio i ritam života nakon radnog vremena
Brojne prodavnice i uslužne delatnosti zatvarale su se oko 18 sati, nakon čega su se ljudi uglavnom vraćali svojim porodicama. Deca su, prema njenom iskustvu, već oko 19 sati odlazila na spavanje.
Jednom je sa prijateljicama otišla na večeru u 19.30. Oko 21 sat osoblje je već počelo da čisti restoran i donelo im račun koji nisu ni tražile, a do 22 sata morale su da odu.
Bebe spavaju napolju, a spontana druženja nisu uobičajena
Posebno ju je iznenadio odnos prema boravku male dece na otvorenom. Opisala je kako bebe tamo u kolicima spavaju napolju čak i tokom hladnijeg vremena. Takva praksa postojala je i u jaslicama, dok su ustanove bez odgovarajućeg dvorišta mogle da imaju terase predviđene upravo za spavanje dece na otvorenom.
Popularni su i šumski vrtići, u kojima deca veliki deo vremena provode u prirodi. Umesto velikog broja igračaka, naglasak je na tome da sama pronalaze načine za igru i zabavu.
Danci su prilično štedljivi?
Kristina je Dance opisivala i kao prilično štedljive. Uprkos relativno visokom životnom standardu, prema njenom iskustvu nisu bili skloni razmetanju novcem. Namirnice su kupovali na akcijama, odlaske u restorane doživljavali kao luksuz, a ni decu nisu neprestano obasipali novim igračkama i skupom odećom.
Velika razlika postojala je i u druženju. Spontano svraćanje nekome na kafu nije bilo toliko uobičajeno kao na našim prostorima. Kristina je kolege i roditelje prijatelja svog sina pozivala na večere, ali dugo nije dobijala pozive zauzvrat.
Kada ju je jedna koleginica napokon ugostila, nakon druženja dočekala ju je poruka da duguje 100 kruna za sastojke potrošene na večeru.
Privatnost u Danskoj
Još jedna velika razlika odnosila se na privatnost i odnos prema golotinji. Kristina je primetila da mnogi domovi imaju velike staklene površine bez zavesa, zbog čega se unutrašnjost lako može videti spolja.
Tvrdila je da je komšije slučajno viđala dok su se presvlačili, pa čak i tokom intimnih odnosa. Sličan osećaj doživela je na bazenu, gde su se žene pre kupanja zajedno tuširale gole i pritom normalno razgovarale. Ona je, kako je opisala, bila jedina koja se tuširala u kupaćem kostimu.
Najveće iznenađenje dočekalo ju je na televiziji
Jedno od najupečatljivijih iskustava ipak ju je dočekalo pred televizorom. Kristina je opisala obrazovno-dokumentarni program koji se četvrtkom uveče prikazivao na prvom programu danske javne televizije.
U jednoj emisiji stručna saradnica gledateljima je objašnjavala tehnike samozadovoljavanja i govorila o različitim seksualnim pomagalima, dok je drugi gost temu komentarisao ozbiljno i stručno.
Sadržaj koji bi u Srbiji verovatno izazvao brojne reakcije tamo, prema njenom opisu, nije bio zamišljen kao provokacija, već kao edukativni program. Upravo joj je to ostalo kao jedan od upečatljivijih primera razlike između danske svakodnevice i života na koji je bila navikla u Hrvatskoj.
(Zagreb.info)
