Život u centru grada pruža blizinu sadržaja i šarm starijih stanova, ali dolazi sa izazovima.
Stanovanje u adaptiranim starim zgradama može uzrokovati problem buke zbog neadekvatne izolacije podova.
Život u centru grada oduvek je bio sinonim prestiža: sve je blizu, brojni sadržaji su nadohvat ruke, a stari stanovi nose šarm kakav novogradnja teško može da dočara. Međutim, stanovanje u starim zgradama danas postaje problematično, kako zbog rasporeda prostorija i materijala od kojih su zgrade građene, tako i zbog komšija za koje imate osećaj da se nalaze - u vašem stanu.
Upravo takvo iskustvo navelo je jednog korisnika Redita iz Zagreba da zatraži savet drugih korisnika ove društvene mreže. On se, naime, sa porodicom uselio u stan koji se nalazi u centru Zagreba, u zgradi iz 1940-ih godina, koji je prethodno adaptirao. Tek nakon adaptacije i useljenja shvatio je da buka predstavlja problem koji se ne rešava novim parketom.
Čuju komšije, kao da sa njima žive u stanu
- Preselili smo se u zgradu u centru Zagreba iz 1940-ih i adaptirali stan iz temelja pre godinu dana. Svi veći stanovi su adaptirani i postavljene su nove glazure (estrih). Svaki stan koji je adaptiran (pa tako i moj) proizvodi buku stanu ispod. Mi smo, kao i svi s kojima sam razgovarao, napravili ili plutenu podlogu ili plivajući pod i uprkos tome čuje se svaki, ali baš svaki korak - piše on i dodaje:
"Dakle, samo adaptirani stanovi proizvode buku, dok se u onima u kojima podovi nisu dirani ne čuje ništa. Iznad mene živi četvoročlana porodica i stalno lupaju, nabijaju i skaču. Razgovarao sam s njima i sada više paze, ali i dalje zna biti frustrirajuće… Ima li ikakvog spasa osim tepiha ili je "piši kući propalo"? Buka se prenosi na zidove i jednostavno je naporno".
Rasprava koja je usledila vrlo brzo se pretvorila u kolektivno priznanje problema o kojem se retko govori pre kupovine stana.
- Adaptirao sam stan iz 1920-ih, skinuli smo stari parket, ispod su bile daske, zdrave, koje su bile na šutu, a zatim na betonskoj ploči. Po savetu građevinca, ostavili smo sve i na daske postavili novi pod. Malo vibrira, ali komšija ispod mene ne čuje ništa. Veruj mi, audiofil sam, imam jak sistem, slušam muziku u jedan ujutru, niko ništa ne čuje. Skidaj podove i vrati kako je bilo - odgovorio mu je jedan korisnik, bez ulepšavanja, a prenosi Jutarnji list.
Debeli tepih ne rešava problem
- Moguća je i greška u izvođenju plivajućeg poda, gde ljudi misle da je svaki stiropor dobar. Nije. Mora se koristiti elastifikovani stiropor (EPS-T). Ako se stavi običan tvrdi EPS, kao da nije ni postavljen - poručuje jedan Reditor.
Drugi dodaje:
"Ljudima je ovo uvek skupo i uvek slušaju izvođače koji hvataju krivine, pa ispadne fijasko kao kod vas. Nekada je problem i visina poda, pa ljudima to ne odgovara ako ne rade ceo stan. Vama je gotovo, ali možda ovo nekome pomogne".
Jedan čovek koji je kroz isto prošao se javio.
- I ja sam, kada sam to prvi put čuo u stanu, krenuo u istraživanje. Kada je jednom urađeno – gotovo je, nema više pomoći. Eventualno debeli tepih i papuče, ali ni to ne rešava problem. Iako je sve urađeno po pravilima struke. Da ne govorim da sam iste probleme čuo i kod dosta novije gradnje, iz perioda 1990–2000.
Ovakve rasprave nisu retkost. Na Reditu se često pojavljuju ispovesti ljudi koji u sopstvenim stanovima čuju tuširanje, ispiranje toaleta, pomeranje stolica i korake iz stana iznad. U jednoj drugoj raspravi neko je opisao kako svake večeri, između osam uveče i ponoći, sluša lupanje vratima, fiokama i zvuke nalik bacanju nameštaja, uz ozbiljne posledice po zdravlje zbog nedostatka sna.
Samo pravilno izveden pod može utišati buku
Problem je u tome što se kod adaptacija starih zgrada često očekuje previše. Novi podovi i izolacije ne mogu promeniti osnovnu konstrukciju zgrade. Tavanice prenose vibracije, a svaki dodatni sloj može ih čak i pojačati ako nije savršeno izveden. Kada se adaptacija jednom završi, prostora za ispravke gotovo da nema.
Zbog toga stanari pribegavaju jeftinijim rešenjima: tepisima, papučama i pažljivijem hodu. Sve ono što bi u idealnom svetu bilo stvar izbora, a ne nužnosti. Ali ni to ne briše osećaj da privatnost u takvim zgradama ima jasna ograničenja.
Na kraju se rasprava, kao i mnoge pre nje, svodi na isto pitanje: koliko smo spremni da tolerišemo jedni druge u prostoru koji delimo? I koliko nas je, pre nego što potpišemo kupoprodajni ugovor, uopšte svesno da šarm starog stana često dolazi u paketu sa nečim što se ne vidi na fotografijama?
