Mnogi smatraju da je visok IQ ključ uspeha i lakšeg života, ali stvarnost je često drugačija. Iako visoka inteligencija donosi određene prednosti, može biti i teret. Osobe sa visokim IQ-om koje su nekada briljirale na standardizovanim testovima, u odraslom dobu mogu imati problema sa pronalaženjem mesta u društvu.

Klinička psihološkinja dr Anđelika Šils objašnjava da, iako mnogi priželjkuju izuzetnu inteligenciju, ona može dovesti do problema kasnije u životu.

Problem nedovoljne stimulacije

"Izrazito visok koeficijent inteligencije može se smatrati oblikom neurodivergentnosti koja može uticati i na vaše odnose i na mentalno zdravlje", smatra ona.

Tokom svoje edukacije dr Šils je često sprovodila testove inteligencije. Ti testovi procenjuju kognitivne sposobnosti. Prosečna osoba ima IQ oko 100, sa standardnom devijacijom od 15 bodova. Dr Šils navodi da ljudi koje smatramo vrlo pametnima, poput lekara i advokata, često imaju IQ oko 120.

"Zahvaljujući tome lakše usvajaju nove informacije i pamte stvari bez napora", pojašnjava.

Međutim, osobe sa još višim koeficijentom inteligencije ne uklapaju se u taj obrazac. Iako lako pamte i imaju veliki kognitivni kapacitet, često se osećaju nedovoljno stimulisano i neinspirisano većinom stvari u životu.

"Mnogi ljudi sa vrlo visokim IQ-om suočavaju se sa problemima poput depresije, zavisnosti ili poteškoća u odnosima", tvrdi dr Šils.

Izolacija i potraga za povezanošću

Zbog toga se visoko inteligentne osobe često osećaju odvojeno od drugih. Psihoterapeutkinja Imi Lo objašnjava zašto najpametniji ljudi mogu imati više problema u vezama. Prema njenim rečima, osobe sa visokim IQ-om čeznu za povezanošću jer se osećaju odsečeno od ostatka sveta.

"Rano ste naučili da vaša složenost ili brzina plaše ljude, a zbog osetljivosti vas smatraju čudnima. Zato, kada se pojavi neko ko vas zaista vidi, ko odražava vaš intenzitet i tvrdi da razume one delove vas koji su drugima uvek bili previše, imate osećaj da vas je neko konačno razumeo", objašnjava Lo.

Tako snažna želja za povezivanjem znači da se visoko inteligentni ljudi često teško odvajaju od osoba sa kojima se povežu. Niko ih drugi ne razume i ne izaziva na isti način. Nažalost, to ih može navesti da ostanu u nezdravoj vezi jer misle da će inače biti potpuno sami. Njihov jedini izvor intelektualne stimulacije tada dolazi od nekoga ko im zapravo ne odgovara.

Dalekosežne posledice nedostatka stimulacije

Nivo intelektualne stimulacije može imati dugoročne posledice. Ne funkcioniše svačiji mozak na isti način, što se vidi i u razlikama u IQ-u. To znači da će nekim ljudima određene aktivnosti biti podsticajne, dok će drugima biti dosadne. Istraživanja su pokazala da učestvovanje u stimulativnim aktivnostima donosi kognitivne koristi koje traju godinama, zato je važno da svako dobije ono što mu odgovara.

Osoba koja se neprestano oseća nedovoljno stimulisano neće biti samo nezainteresovana za život, već bi mogla imati problema sa održavanjem kognitivnih sposobnosti. To je može navesti na ishitrene poteze, poput ostanka u toksičnoj vezi ili čak izbora rizične profesije.

Iako nas društvo uči da visok IQ smatramo darom, studije su pokazale da to može biti usamljen put, na kojem se osoba često oseća neshvaćeno i izolovano. Međutim, uz terapiju i druge izvore podrške moguće je rešiti ono što vas koči. Razumevanjem tih izazova možete ih prevazići i uspostaviti kvalitetne odnose sa drugima.

(Index)