Hrvat svojom pričom o odlasku u Nemačku rasplakao Balkan
Detaljno opisuje svakodnevne probleme i osećaj otuđenja u stranoj državi
Sve više Balkanaca odlučuje da svoje živote nastavi van granica svoje zemlje. Razlozi su različiti – neki traže nove prilike, neki žele drugačiji način života, a mnogi žele da svojoj porodici pruže bolje uslove. I dok se priče o odlasku često svode na brojke i statistike, iza svakog kofera krije se lična priča, puna emocija, sećanja i nadanja.
Na Fejsbuk stranici "Balkanci u Njemačkoj" nedavno je objavljena jedna takva, koja je privukla pažnju brojnih korisnika. Autor, Hrvat koji već godinama živi i radi u Nemačkoj, u svojim rečima opisao je svakodnevicu, izazove i trenutke koji pokazuju kako izgleda život daleko od doma.
"Nisam otišao jer sam mrzeo Balkan"
U nastavku prenosimo njegovu priču u celosti.
"Nisam otišao jer sam mrzeo Balkan. Otišao sam jer sam morao da preživim... Kad sam spakovao kofere i zaključao vrata roditeljske kuće, nisam znao da ne zatvaram samo bravu, već jedno celo poglavlje života. Niko ne odlazi iz svoje zemlje zato što mu je "dosadilo". Odlazi jer više ne može da izdrži. Odlazi jer mu je obećano previše, a dato premalo. Odlazi jer mu deca rastu, a plata stoji.
"Na Balkanu sam imao ime, ovde sam broj"
Došao sam u Nemačku sa jednim koferom, dva džempera i velikom nadom da će 'tamo negde' biti lakše. Govorili su mi: 'Tamo se radi, ali se živi.' Nisam tada znao da se ovde zaista radi – ali se često ne živi, nego samo preživljava.
Na Balkanu sam imao ime, ovde sam broj. Tamo sam bio nečiji sin, komšija, prijatelj. Ovde sam samo radnik sa karticom, smenom i brojem ormarića u garderobi. Kad me pitaju odakle sam, kažu: 'Aha, Balkan.' I tu se razgovor često završi. Kao da smo neka fusnota u evropskoj knjizi.
"Tada shvatim da novac ne greje dušu"
Radim poslove koje kod kuće niko ne vidi. Ustajem dok drugi spavaju, vraćam se kad se grad već gasi. Telo me boli, ali još više boli tišina. Najteže je uveče, kad legnem, a soba je hladna i prazna. Tada shvatim da novac ne greje dušu.
Najviše me boli kad čujem da kažu: 'Lako je tebi, ti si u Nemačkoj.' Ne znaju oni koliko košta samoća. Koliko košta kad nemaš s kim da popiješ kafu, kad nemaš kome da ispričaš kako ti je prošao dan. Koliko košta kad vidiš da ti roditelji stare preko video-poziva, a ti ne možeš da budeš tu.
Ovde sam naučio da je vreme najskuplja valuta. Sve se meri satnicom, terminima, ugovorima. Nema spontanosti, nema 'svrati na kafu'. Sve je unapred zakazano – čak i osećanja.
"Mi Balkanci ne odlazimo zbog luksuza"
Ali, nisam izgubio sve. Naučio sam da budem jači nego što sam mislio. Naučio sam da cenim male stvari – poruku od kuće, pesmu sa Balkana, miris kafe koji me podseti na jutra iz detinjstva. Naučio sam da nosim svoju zemlju u srcu, ma gde bio.
Ne znam hoću li se ikada vratiti. Možda hoću, možda ne. Ali znam jedno: nisam izdao svoj narod, niti sam pobegao. Otišao sam da bih imao šansu. Da bih sutra mogao da pomognem onima koje volim.
Zapad je "zatvor sa ključem"
Jer mi Balkanci ne odlazimo zbog luksuza. Mi odlazimo zbog dostojanstva. I ma gde bio - ja sam i dalje onaj isti, samo malo tiši, malo umorniji… ali još uvek svoj".
Svojom iskrenom ispovešću rasplakao je mnoge Balkanace.
"Prelepo i dirljivo napisano. Ja život na Zapadu često nazivam 'zatvorom sa ključem', jer retko ko vidi pravu cenu svega što ostavljamo za sobom", glasio je jedan od brojnih komentara.
