Između zaoštravanja kinesko-američke drame i uporne krize COVID-19, svet je nesumnjivo u temeljnim, istorijskim promenama. Naizgled nepromenljive strukture izgrađene tokom mnogih decenija iznenada pokazuju visok stepen gipkosti ili jednostavno sasvim nestaju.
U davnoj prošlosti današnji događaji bez presedana doveli bi ljude do podizanja garda zbog znakova nadolazeće apokalipse. Pored pandemije i geopolitičkih tenzija, svet se suočava i sa klimatskom krizom, balkanizacijom globalne ekonomije i dalekosežnim tehnološkim poremećajima koje su doveli do digitalizacije i veštačke inteligencije.
Prošla su vremena kada je Zapad - na čelu sa Sjedinjenim Državama, uz podršku svojih evropskih i drugih saveznika - uživao neosporeni politički, vojni, ekonomski i tehnološki primat. Trideset godina nakon završetka hladnog rata - kada je Nemačka ponovo ujedinjena i SAD postale jedina svetska velesila - slučaj zapadnog vođstva više nije verodostojan, a Istočna Azija, sa sve autoritarnijom i nacionalističkom Kinom na čelu, kreće se ubrzano da ga smeni.
Ali, nije eskalirajuće rivalstvo sa Kinom oslabilo Zapad. Umesto toga, pad Zapada bio je gotovo u potpunosti podstaknut unutrašnjim zbivanjima na obe strane Atlantika, posebno - iako ne isključivo - u anglosaksonskom svetu. Referendum o Bregzitu u Velikoj Britaniji i izbor američkog predsednika Donalda Trampa 2016. godine označili su konačni prekid u transatlantskoj posvećenosti liberalnim vrednostima i globalnom poretku zasnovanom na pravilima, najavljujući oživljavanje uskogrudne fiksacije na nacionalni suverenitet koji nema budućnost.
Transatlantski Zapad, koncept oličen u uspostavljanju NATO-a nakon Drugog svetskog rata, bio je rezultat vojnog trijumfa SAD-a i Velike Britanije u pacifičkim i evropskim "pozorištima". Lideri ove dve zemlje stvorili su posleratni poredak i njegove glavne institucije, od Ujedinjenih nacija i Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (preteča Svetske trgovinske organizacije) do Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda.
Kao takav, „liberalni svetski poredak“ - i zaista „Zapad“ uopšte - bio je u potpunosti anglosaksonska inicijativa, ona koju je pobeda u hladnom ratu dodatno potvrdila. Ali u narednim decenijama, moći anglosaksonskog sveta su iscrpljene i mnogi od njegovih ljudi počeli su da žude za povratkom u mitsko carsko zlatno doba.
Izgledi za povratak prošlih veličina postali su uspešan politički slogan u obe zemlje. Između Trampove doktrine „Amerika pre svega“ i napora britanskog premijera Borisa Džonsona da „preuzme kontrolu“, zajednički imenitelj žudi za proživljavanjem idealizovanih trenutaka devetnaestog i dvadesetog veka.
U praksi, ove parole predstavljaju samopotupajući preokret. Osnivači međunarodnog poretka koji sadrži demokratiju, vladavinu zakona, kolektivnu sigurnost i univerzalne vrednosti sada ga rastavljaju iznutra, čime podrivaju sopstvenu moć. A ovo anglosaksonsko samouništenje stvorilo je vakuum koji nije doveo do novog poretka već do haosa.
Naravno, Evropljani - počev od Nemaca - nisu u poziciji da se samozadovoljno naslone ili upiru prstom u Anglosaksonce. Slobodno se baveći bezbednosnim pitanjima i jednostavno slegnuvši ramenima zbog uporno visokih trgovinskih viškova, i oni snose odgovornost za današnji nacionalistički preporod.
Ako Zapad - kao ideja i kao politički blok - treba da preživi, nešto će morati da se promeni. SAD i Evropska unija biće same slabije nego kao ujedinjeni front. Ali, Evropljani sada nemaju drugog izbora osim da transformišu EU u istinskog igrača moći sam po sebi.
Otvorio se duboki raskol između kontinentalnih Evropljana - koji moraju da se pridržavaju tradicionalne zapadne konstrukcije - i sve više nacionalističkih anglosaksonaca. Na kraju, Bregzit zapravo nije stvar pragmatičnih pitanja trgovine; već predstavlja osnovni prekid između dva sistema vrednosti. Još tačnije, šta će se dogoditi ako Tramp ponovo bude izabran u novembru?
Transatlantski Zapad gotovo sigurno ne bi preživeo naredne četiri godine, a NATO bi se verovatno suočio sa egzistencijalnom krizom, čak i ako Evropljani povećaju svoju odbrambenu potrošnju kao odgovor na američke zahteve. Za Trampa i njegove sledbenike novac zapravo nije problem. Njihova glavna briga je američka prevlast i evropska vernost.
Suprotno tome, ako se izabere bivši američki potpredsednik Džo Bajden, ton transatlantskih odnosa sigurno bi postao prijateljskiji. Ali nema povratka u doba pre Trampa. Čak i pod upravom Bajdena, Evropljani ne bi brzo zaboravili duboko nepoverenje koje je posejano u protekle četiri godine.
Ko god pobedi u novembru, SAD će morati da se suoče sa Evropom koja stavlja mnogo veće zalihe u svoj suverenitet - posebno u tehnološkim pitanjima - nego što je to činila u prošlosti. Udobne međuzavisnosti neposrednih posthladnoratovskih godina odavno su prošle.
Pročitaj eskluzivno na Blicu:
Odnos će morati da se preoblikuje, a obe strane će se morati prilagoditi. Evropa će morati da učini mnogo više da zaštiti svoje interese, a Americi bi bilo dobro da shvati da se evropski interesi mogu razilaziti od njenih.
(Piše: Joška Fišer, nemački ministar spoljnih poslova i vicekancelar od 1998. do 2005. godine, bio je lider Nemačke stranke zelenih skoro 20 godina. Ekskluzivno pravo za "Blic" od Project Syndicate)