FILM KOJI I DANAS POGAĐA U SRŽ Skoro 30 godina kasnije, Vil Hanting je aktuelniji nego tada

Postoje filmovi koji obeleže čitavu generaciju ne zato što verno prikazuju jedno vreme, već zato što govore o unutrašnjem stanju koje ta generacija odmah prepozna. Dobri Vil Hanting (Good Will Hunting) upravo je jedan od takvih filmova.

Davne 1997. godine, režiser Gas Van Sant ispričao je priču o mladiću sa izuzetnim talentom, ali je snimio film kao da pravi triler o nečemu mnogo dubljem: strahu od promene života onda kada ti se ona zaista ponudi.

Skoro trideset godina kasnije, film i dalje funkcioniše jer govori jezikom koji je danas možda čak i prisutniji nego tada: pritisak da „unovčiš“ ono u čemu si dobar, osećaj manje vrednosti maskiran arogancijom, uverenje da izbor jednog puta znači izdaju sopstvenog sveta. I, pre svega, ideju da se iza mnogih naizgled racionalnih odluka krije nerešena trauma, koja se brani sarkazmom i samodestrukcijom.

Genije koji ne želi da bude spasen

Dvadesetogodišnji mladić Vil Hanting izuzetne inteligencije koja se graniči sa genijalnošću radi kao domar na tehničkom fakultetu u Masačusetsu, gde s vremena na vreme ne može da odoli rešavanju izuzetno komplikovanih zadataka. Umesto da tamo studira, pati od kompleksa niže vrednosti, budući da je proveo teško detinjstvo u sirotištu.

Radnja filma se zahuktava kada anonimno reši nagradni zadatak, koji je profesor Lambo namenio studentima završne godine. Lambo postavlja još teži zadatak da bi pronašao genijalca koji ga rešava, ali Vil uspeva da pobegne, ali njegov talenat biva otkriven. Da ne bi otišao u zatvor zbog napada na čoveka koji ga je maltretirao u detinjstvu, Lambo nudi Vilu da studira matematiku i ide kod psihijatra Šon Magvajera.

Za univerzitet, Vil je sirovi dijamant koji treba zaštititi. Za pravosuđe, on je mladić na ivici povratka u zatvor posle još jedne tuče. Lambo mu nudi dogovor: izbeći će zatvor ako pristane da studira i ide na psihoterapiju. Vil prihvata, ali samo formalno - koristeći svoju inteligenciju da uništi svakoga ko pokuša da mu se približi.

Preokret nastaje kada se pojavi Šon Magvajer, psiholog i profesor koji vrlo dobro poznaje takvu vrstu besa i odbrane. Između njih ne nastaje klasičan odnos učitelja i učenika, već dug i iskren sukob. Šon ne pokušava da impresionira Vila pokušava da ga zadrži u sobi.

Istovremeno, Vil se zaljubljuje u Skajlar, studentkinju sa Harvarda koja planira da ode na Stenford. Film ga tada suočava sa pitanjem koje nema veze sa matematikom: ako ti neko ponudi izlaz, da li ćeš ga prihvatiti — ili uništiti, samo da ne bi patio?, piše "Il Mesaggero"

Glumačka postava

• Met Dejmon kao Vil Hanting donosi savršenu mešavinu arogancije i ranjivosti.
• Robin Vilijams je Šon Megvajer, emotivno srce filma, u ulozi koja mu je donela Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu.
• Ben Aflek tumači Čakija, prijatelja koji voli Vila dovoljno da mu kaže najtežu istinu.
• Mini Drajver je Skajlar, dok je Stelan Skarsgard profesor Lambo, čovek koji u Vilu vidi i sopstveno iskupljenje.

Ovaj film dobio je Oskara za najbolji originalni scenario i Zlatni globus za najbolji scenario u igranom filmu, a glumac Robin Vilijams Oskara za najbolju sporednu ulogu.

Objašnjenje kraja filma (SPOJLER)

Završetak filma ne prikazuje Vila kao osobu koja konačno postaje ono što svi drugi žele. Naprotiv - on prestaje da živi kako bi nešto dokazao drugima.

Tokom terapije, Šon ga konačno suočava sa traumama iz detinjstva: nasiljem i napuštanjem. Ključna scena je ona u kojoj Sean ponavlja rečenicu: „Nije tvoja krivica.“ Vil isprva reaguje sarkazmom, ali potom se slama. To nije emotivni trik, već prvi trenutak u kojem prestaje da koristi inteligenciju kao štit i dozvoljava sebi da bude ranjen.

Od tog trenutka sve menja pravac. Vil prolazi kroz prestižne razgovore za posao, čak i sa državnim institucijama, ali shvata da prava zamka nije izbor između karijera - već izbor života koji mu ne pripada, iz straha od ljubavi, neuspeha ili napuštanja.

Čaki mu to kaže brutalno iskreno: najbolji deo njegovog dana bio bi da dođe pred Vilovu kuću i ne zatekne ga tamo. To bi značilo da se Vil konačno pokrenuo. Taj „uvredljivi“ čin zapravo je čin ljubavi - i tada Vil shvata da ostanak u nije lojalnost, već stagnacija.

Zato poslednji izbor nije posao iz snova, već Skajlar. Vil ne drži govor i ne šalje savršenu poruku - on seda u auto i odlazi. Rečenica koju ostavlja Šonu („Idem da vidim jednu devojku“) namerno je jednostavna i gotovo komična, jer je to prvi put da bira bez ironije i odbrane.

Ogledalo njegove promene je i sam Šon. Kada istu rečenicu ponovi Lambou, jasno je da i on, posle godina tuge, odlučuje da se ponovo otvori životu. Film se završava sa dvojicom muškaraca koji sebi konačno dozvoljavaju budućnost.