Umetnica Gala Čaki po treći put predstavljala Srbiju na bijenalu u Pekingu: Ovo je vreme velikih mogućnosti i velikih opasnosti, a takva vremena traže jake duše

Umetnica Gala Čaki po treći put je predstavljala Srbiju na 10. Pekinškom međunarodnom bijenalu savremene umetnosti, koja se održavao od 29. decembra 2025. do 1. februara 2026. godine u Pekinškom izložbenom centru. Tema ovogodišnje izložbe nosila je naziv „Suživot“.

Njen rad „Lice drugog“ (ulje na lanenom platnu, 2025) odabran je među oko 5.000 radova umetnika iz celog sveta, dok je na završnoj izložbi predstavljeno približno 500 dela, od kojih do 200 dolazi iz inostranstva. Pekinško bijenale je državni projekat Narodne Republike Kine, sa izuzetnim kulturnim i diplomatskim značajem

Treći put ste predstavljali Srbiju na Pekinškom međunarodnom bijenalu. Šta za Vas znači ovaj kontinuitet prisustva na jednoj od najuticajnijih svetskih umetničkih manifestacija?

- Prisutnost, kao stvaralačko potvrđivanje života ovde i sada. To nije samo fizička manifestacija na određenom mestu, već afirmacija volje za stvaranjem koja transcendira granice prostora i vremena. Ovaj kontinuitet predstavlja pobunu protiv inercije, protiv pasivnog posmatranja sveta - on je aktivan čin samopotvrđivanja kroz delo.

"Lice drugog"

Rad „Lice drugog“ izabran je među gotovo 5.000 prijavljenih dela.Tema „Suživot“ podrazumeva prihvatanje Drugog. Da li je „Lice drugog“ nastalo iz ličnog iskustva susreta, konflikta ili nerazumevanja?

- Delo je apsolutno lično, kao odraz mog unutrašnjeg bića susreta. Međutim, ono što je duboko lično istovremeno je i duboko univerzalno. “Lice drugog” ne prikazuje samo jedan susret već samu suštinu susretanja, trenutak kada se naša granica dodiruje sa granicom drugog bića i kada shvatamo da je baš u tom dodiru moguća i naša sopstvena istina. Taj susret je uvek, u izvesnom smislu, jedan sukob — ne kao nasilje, već kao sudarna tačka dve različite stvarnosti. I baš u tom sudaranju leži mogućnost nadilaženja sebe.

Ovogodišnja tema Bijenala bavila se mirom, odnosom čoveka i prirode, kao i granicama tehnološkog razvoja. Gde Vi kao umetnica vidite najveći izazov savremenog suživota?

- Gubitak autentičnosti u digitalnom svetu predstavlja najopasniju patologiju naše epohe. “Digitalna maska” nije samo spoljna, već postaje nova koža, novi identitet. Izazov je ostati autentičan u svetu gde su društvene mreže pretvorile lični život u performans za publiku - gde smo istovremeno i glumci i režiseri u pozorištu čija svrha nije katarza već beskonačno odlaganje istinskog života. Čovek postaje ono što predstavlja, a ne ono što jeste.

Najveći izazov suživota danas jeste ponovno pronalaženje tragova autentičnog života pod slojevima virtuelnog postojanja, hrabrost da se bude nepopularan, neshvaćen, “nevidljiv” u svetu gde je vidljivost postala jedina valuta vrednosti.

Kako vidite poziciju savremene srpske umetnosti u globalnom umetničkom dijalogu danas?

- Autentične ličnosti postoje, ali sistem ih ne prepoznaje jer zahteva da se prilagode, da umanje svoj sjaj, da postanu prihvatljivi. To je trijumf reaktivnih sila nad aktivnim, trijumf slave nad veličinom. Dok god srpska umetnost traga za validacijom spolja umesto da stvara sopstvene vrednosti, ostaće u poziciji podražavanja, zakasnelog tranzita tuđih ideja.

Kineski profesionalizam i posvećenost

Bijenale se ove godine bavi i ravnotežom između tehnološkog napretka i ljudskog dostojanstva - da li Vas savremeni svet više inspiriše ili više zabrinjava?

- Alati savremenog sveta su neutralni, ali ga mogu koristiti samo oni koji već znaju šta da grade. U rukama stvaraoca, tehnologija postaje produžetak moći stvaranja, transformacije, pronalaženja novih formi za istine. U rukama mase, isti taj alat postaje instrument samozaborava, opijum za masovno bekstvo od odgovornosti biti čovek.

Zabrinutost je opravdana, ali ne sme postati paraliza. Inspiracija leži baš u tome što je rizik stvaran - to znači da su ulozi visoki, da je borba značajna, da naš izbor ima težinu. Ovo je vreme velikih mogućnosti i velikih opasnosti, a takva vremena traže jake duše.

Ako je suživot proces, a ne stanje, gde ste Vi danas u tom procesu, kao umetnica i kao osoba?

Svaka greška je materijal, svaka kriza - prilika za transformaciju. Nisam negde “stigla” u procesu - ja jesam proces. Suživot sa sobom, sa drugima, sa svetom je dinamička ravnoteža koja zahteva stalnu budnost i hrabrost da se bude iskren prema sopstvenom postajanju.​​​​​​​​​​​​​​​​

Vaša dugogodišnja saradnja sa kineskim umetničkim institucijama ima važnu ulogu u Vašoj karijeri. Šta Vas je u tom kulturnom prostoru posebno inspirisalo?

Ljudi, njihov profesionalizam i posvećenost. Balkanska mentalnost često traži prečice, improvizaciju, snalažljivost kao vrline dok kineski pristup neguje dubinu, sistematičnost, dugoročnu viziju, tačnije svest o veličini zadatka koji zahteva potpunu predanost. To nije kultura brzog uspeha već kultura večnog usavršavanja. Moje biće, koje isto takvo poimanje nosi, našlo je tamo prepoznavanje - ne kao identitet već kao rezonancu.