U Modernoj galeriji Centra za kulturu Lazarevac nedavno je otvorena izložba slika “Izgubljena arhitektura” lazarevačkog umetnika Stefana Petronijevića (32), koju možete pogledati do 16. oktobra.
U razgovoru sa mladim umetnikom saznajemo da su izloženi radovi inspirisani objektom u Beogradu koji se isticao svojim izgledom i koji je bio zanimljiv primer brutalističke arhitekture, sa interesantnom istorijskom pozadinom, a pored kojeg je Stefan svakog dana prolazio i bio svedok njegove transformacije.
Umetnik radovima velikih dimenzija svesno gledaoca uvlači u svoj svet arhitekture, fragmentarno, ilustracijama, nemirnim bojama, kolažima, nagoveštavajući svu složenost slojevitog prikaza slikarskih priča sve dok posmatrač i sam ne postane deo tog prostora.
Sa veće distance dok sam gledala vaše radove, svaki izgleda kompaktno, kao celovit prikaz, a kad sam se približila, otvorio mi se potpuno drugi svet - zasebne celine, različite teksture, kolaži... Sve postaje dinamičnije i složenije. Ima li istine u mojoj percepciji?
- Borislav Pekić je, kad je reč o arhitekturi, u jednom svom delu napisao: ,,Kuće su kao ljudi. Ne možeš predvideti šta će ti pružiti dok ih ne iskušaš, u dušu im pronikneš, pod kožu zađeš.”
Naravno da ima, lepo ste to zapazili. Hteo sam da uvučem posmatrača u svet brutalističke arhitekture. Prvo vidimo celu građevinu ili njen deo, a posle i detalje od kojih je ona sastavljena. Svaki detalj ima svoje mesto, neku svoju priču i otkriva nam samu strukturu građevine i njenu istoriju, a posmatraču nudi jedan drugi pogled na građevinu.
Koju priču, kroz arhitekturu, pričaju zgrade Beograda, mnogo puta rušenog i obnavljanog?
- Mislim da se cela istorija Beograda, a pogotovo istorija 20. veka koja je bila izuzetno burna, može sagledati kroz njegovu arhitekturu. Zbog brojnih ratova i revolucija, Beograd ima izuzetno raznovrsnu arhitekturu koja je verno pratila svaki novi pravac i sistem koji je dolazio, jer je svaki sistem ostavio neki trag kroz arhitekturu. I upravo kroz nju možemo čitati lutanja jednog društva: usponi, raskidi, preokreti, pobune, ratovi, nostalgija i apatija. Arhitekture pričaju i o našem odnosu prema kulturnoj baštini, estetici i kulturi uopšte na ovim prostorima.
Da li ste vi samo posmatrač ili i stanar prikazanih zatvorenih prostora?
- Samo posmatrač. Mada, koliko dugo ih proučavam, imam osećaj kao da sam živeo u njima.
Čime su inspirisani radovi koje ste izložili u Modernoj galeriji?
- Postavka sadrži 17 radova koji su nastajali u poslednjih šest godina. Izlagani su na četiri samostalne izložbe u Beogradu i Novom Sadu. Ova serija slika, crteža i kolaža predstavlja moje uspomene i zabeleške o jednom „biseru“ moderne arhitekture u Ulici kneza Miloša, koji je nestajao pred mojim očima. Radovi su inspirisani zgradom nemačke ambasade u Beogradu, čuvenog arhitekte Bogdana Ignjatovića. To je objekat koji se isticao svojim izgledom i koji je bio zanimljiv primer brutalističke arhitekture sa interesantnom istorijskom pozadinom. Nemačka ambasada jedan je od primera nesrećne prakse u domenu zaštite modernističkog arhitektonskog nasleđa Srbije i nerazumevanja sopstvene kulturne baštine. Za vreme studiranja u Beogradu, prolazio sam skoro svakog dana Ulicom kneza Miloša, pored zgrade ambasade, i bio nemi posmatrač njenog nestajanja. Imao sam potrebu da zabeležim viđeno, da posvedočim o vremenu i okolnostima na svoj način - slikama i crtežima koji govore o zatvorenosti, odsustvu života i nestajanju.
U kojoj meri se u slikanju nečeg stvarnog, poput zgrade, reflektuje emocija umetnika? Objekti koje slikate su većinom urušeni, nakrivljeni, boje su tamne, na nekim slikama i olujne, i jasno je da je u pitanju kritički osvrt.
- U velikoj meri, tokom istraživanja istorije neke građevine, zatim beleženja i skiciranja, umetnik stvara jedan novi ugao gledanja na stvarnost i prenosi svoj doživljaj na sliku. Svakako, sve ono što se dešava u stvarnosti, sve loše pojave u društvu utiču na umetnika, svesno ili nesvesno ga inspirišu i daju mu novu energiju. Slikar mora biti sto posto posvećen svom radu, samo tada može da prenese emocije.
Šta su bili vaši prvi umetnički radovi u detinjstvu? Da li ste imali još neka interesovanja?
- Prvo sam crtao na zidovima kuće, u dnevnoj sobi, posle sam prešao na papir, to su bili neki vozovi, brodovi i automobili. Voleo sam da istražujem, popravljam i rasklapam stvari, pravio sam kolibe i kućice na drvetu.
Kako se menjao vaš likovni izraz kroz školovanje, ko je na vas najviše uticao?
- U osnovnoj školi u Lazarevcu nastavnik Žika Bojičić je primetio moj talenat, i tada sam krenuo ozbiljnije da se interesujem za umetnost. Kod njega sam išao u školu crtanja i naučio prve lekcije vezane za crtanje i slikanje. U srednjoj školi u Šapcu dosta sam se bavio ikonopisanjem i srpskom srednjovekovnom umetnošću, ali počeo sam da istražujem i ostale pravce u istoriji umetnosti. Tada krećem u atelje Dragana Markovića Markusa, kod njega sam dosta napredovao i počinjem ozbiljnije da slikam. Na mene su uticali i umetnički pravci, na primer, impresionizam i ekspresionizam. Na Likovnoj akademiji u Beogradu dosta sam naučio od profesora Slobodana Roksandića, Dimitrija Pecića i Katarine Zarić.
Vi ste nastavnik likovnog u lazarevačkoj osnovnoj školi, šta učite nove generacije? Kako decu zainteresovati za likovnu umetnost i predstaviti je?
- Pokušavam da povežem likovne teme sa njihovim interesovanjima, da im bude zanimljivo na času. Učim ih da ne kopiraju tuđe radove, da budu originalni, da što više koriste maštu i da veruju u sebe i svoje mogućnosti. Trudim se da stalno radimo nešto novo i da isprobaju što više likovnih tehnika. Razbijamo predrasude o likovnoj kulturi da je to samo blok broj 5 i da samo crtamo i slikamo. Pričamo o novim medijima, povezujemo nove tehnologije i tradicionalno slikarstvo, bavimo se fotografijom. Odnedavno smo počeli da pravimo i radionice mozaika. Sa grupom odabranih učenika trenutno radim mural u holu škole velikih dimenzija i na taj način deci pokazujem kako u praksi primeniti naučeno na časovima.
O umetniku
Stefan Petronijević rođen je 1991. godine u Lazarevcu. Srednju Školu primenjenih umetnosti u Šapcu završio je 2010, smer konzervator kulturnih dobara - pozlatar. Osnovne akademske studije završio je 2013. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Slobodana Roksandića. Master akademske studije završio je 2015. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Dimitrija Pecića, smer slikarstvo. Član je ULUS-a, učesnik brojnih likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu. Živi i radi u Lazarevcu.