SRPSKI GLUMAC SE SELI IZ LONDONA Otkrio razlog i gde će nastaviti život: "To poglavlje je završeno", priznao šta je doživeo na 50 stepeni usred pustinje

Glumac Jadran Malkovič retko govori o sebi van kadra, još ređe otvara vrata svog privatnog sveta, ali kada to učini, razgovor brzo preraste u mnogo više od klasičnog intervjua.

Na setu filma “Kuća pored mora”, spin-of TV serije “Azbuka našeg života“, razgovarali smo o njegovoj ulozi, odnosima koji se menjaju, vrednostima koje danas gubimo, ali i o životu između London i Balkana, odlasku iz velikih gradova, društvenim mrežama koje naziva „šarenom lažom“, fotografiji, miru koji traži daleko od reflektora i novim profesionalnim izazovima koji ga sve više vode iza kamere.

Iskren, promišljen i potpuno drugačiji od slike koju javnost često ima o njemu, Jadran Malkovič je u ovom intervjuu govorio bez zadrške o poslu, svetu oko sebe i onome što danas smatra istinski važnim.

Govoreći o tome gde se Uroš trenutno nalazi u životu, objašnjava da je njegov lik ponovo suočen sa posledicama ranijih odluka.

- Uroš je trenutno u fazi života gde opet odluke koje je ranije donosio sada dolaze nekako na naplatu i vidimo simptome tih odluka, odnosno posledice. Definitivno nije u jednostavnoj situaciji. Dinamika između likova se u međuvremenu opet promenila, tako da ih imamo u nekim novim, težim okolnostima. Ne samo Uroša nego i neke druge likove. Ne bih da previše kažem - Jadran Malkovič započinje priču za “Blic”.

Osvrće se na činjenicu da je ranije izjavio kako mu je upravo ova uloga posebno draga i važna. Kaže da se to nije promenilo.

- Još uvek je. I dalje je i mislim da će uvek biti, zato što nosi posebnu čar, jer je jedan od retkih, ako ne čak i jedini projekat ovde u regionu koji nosi neku društvenu odgovornost sa sobom. Društveno smo odgovorni. Mi prikazujemo život onakav kakav jeste u međuvremenu, mislim na međuljudske odnose kad kažem život.

Naglašava da je reč o životu „koji nije u oblandama“ i ističe da je ova priča zapravo ogledalo društva.

- Postavili smo ogledalo našem društvu i gledamo kako su se vrednosti promenile kroz godine. Ništa se od ovoga nije desilo preko noći, ne samo za naše likove nego generalno. Kako su se promenile vrednosti nagore. A meni je ovaj projekat posebno drag zato što kroz ovu priču pokazujemo šta su prave vrednosti. Čemu se treba okrenuti, briga o svom bližnjem, briga o svom partneru, ali ne samo to nego i o bivšem partneru. Pokazujemo i taj deo da kraj jedne vrste ljubavi ne mora da znači kraj kompletnog odnosa ili da ne može da se pretvori u neki drugi odnos.

Iako je mnogo radio i u zemlji i u inostranstvu, kaže da mu je teško da izdvoji projekat koji mu je promenio pogled na glumu.

- Ne znam da li bih rekao da je promenio pogled na glumu. Bilo je težih projekata, bilo je lakših i izazovnijih. Priznajem da mi je druga sezona serije “Azbuka našeg života” bila posebno zahtevna. Za mene, za Uroša, bila je vrlo izazovna, zato što za njega od prvog trenutka pa do samog kraja cele sezone nema nijednog sekunda opuštene situacije. On iz jednog problema ulazi u drugi problem i to ozbiljnih problema. Nisu to problemi tipa: “Jao, da li je Vesna nešto saznala”, nego su u pitanju život i smrt. Tako da je sa psihološke strane bilo izuzetno naporno.

Zahtevni projekat u Maroku o Aleksandru Velikom

Sa druge strane, priseća se i fizički veoma zahtevnog iskustva sa snimanja projekta o Aleksandru Velikom u Maroku.

- Sedeli smo na konjima na pedeset i nešto stepeni usred pustinje, u pravoj koži i opremi koju su tada zaista nosili. Oklop se toliko usijao da nisam mogao da ga pipnem rukom. Taj projekat je, s druge strane, bio fizički izazovan. Sve je to deo i glume i života. Kao i u životu, imamo dane kada nešto ide lagano i dane kada nešto ne ide. Nešto je jednostavno teže. Ali takav je život, takva je gluma, takav je film.

Govoreći o improvizaciji na setu, ističe da mu nije neophodna po svaku cenu.

- Nije mi važno da moram da imam improvizacije. Ipak, priznajem da ih na projektu “Kuća pored mora” ima. Ako za to ima mesta, ako je trenutak pravi, ako paše celoj situaciji i likovima Urošu, Vesni, Marti, Luki, zašto da ne - ističe glumac.

Naglašava i koliko je važna vizija rediteljke Jelena Bajić Jočić, za koju kaže da je „alfa i omega ovog projekta“.

- Ako Jelena, koja gleda sve to, ima krajnju viziju šta ovo sve treba da bude, onda je sve u redu.

Kada se ugase kamere, Jadran kaže da ga mnogi pogrešno poistovećuju sa njegovim likom Urošem iz serije “Azbuka našeg života”. Na opasku da oni koji ga privatno poznaju tvrde da je zapravo mnogo drugačiji, kroz smeh pita:

- Šta kažu? Baš me zanima šta kažu ti koji me znaju, kako drugačije.

Kada čuje komentar da kažu da je „mnogo bolji“, odgovara:

- E, pa drago mi je da je to.

Objašnjava da mu ne smeta što ga publika poistovećuje sa Urošem.

- To je okej za projekat, za seriju. Super, drago mi je, to znači da sam svoj posao uradio dobro. Ipak, privatno nemam mnogo sličnosti sa tim likom. Ja sa Urošem nemam zaista puno dodirnih tačaka. Izuzetno malo. Više se odnosi na neke karakterne osobine koje se tiču možda izdržljivosti, ali ovako generalno ništa.

Govoreći o životu između inostranstva i Beograda, priznaje da balans između privatnog i poslovnog života praktično ne postoji.

- Pa nikako, tu nema balansa. Ozbiljno, nema balansa.

Otkriva da trenutno živi u London, ali i da razmišlja o promenama.

- Postoje neki planovi koje tek treba da razradim do kraja ove godine. Ne znam još na koju ću stranu.

"London bye bye"

Na pitanje da li to znači moguće „London bye bye“, odgovara potvrdno.

- Moguće je “London bye bye”, jer sam nekako stekao utisak da ono što sam ja mogao da dobijem od Londona i što sam mogao da pružim njemu, da smo to završili. To poglavlje je završeno - zaključuje on.

Ipak, povratak u Beograd nije plan. Kaže da oseća sve jači poziv ka Aziji i mediteranskom načinu života.

- Osećam više neki duševni poziv ka Aziji, a s druge strane prijaju mi sunce, more i taj mediteranski ritam koji je laganiji.

Na komentar da možda dolaze godine kada želi da se smiri, odgovara da je mir zapravo odavno pronašao.

- Ja sam smiren odavno, samo je posao takav da me vodi na mesta koja nisu mirna. Oduvek mi je bilo važno da imam svoju privatnu oazu daleko od gradske vreve. Želim da tamo gde provodim svoje slobodno vreme bude mirno i lagano, a da imam mogućnost da odem negde gde je življe i gde ima svašta da se radi. Ali da uvek imam svoju oazu kojoj mogu da se vratim. Zato nikada ne bih mogao da živim u centru velike metropole. To bi mi bilo zanimljivo nekoliko nedelja ili mesec dana, ali bih posle morao da pobegnem iz svega toga.

Kada je reč o društvenim mrežama, priznaje da sa njima vodi unutrašnju borbu. Kaže da koristi samo Instagram i da mu je u početku delovalo kao dobar način komunikacije sa publikom mimo projekata i promocije. Međutim, danas više ne vidi veliki smisao u tome.

- Toliki trud i toliko vremena ulažeš u nešto što na kraju dana ne zavisi od mene koliko će ljudi videti, niti od tih ljudi, nego od nekoga ko sedi za tastaturom i odlučuje koji će profil algoritam da gura, a koji neće. Zbog toga smatram da je Instagram postao „jedna velika šarena laž“. A da ne pričam u šta se pretvorio. Svi nešto prodaju. Sve što otvorim ima isti scenario, imaš neki problem za koji nisi ni znao da ga imaš, a onda neko ima savršeno rešenje za njega. Ako nije to, onda neko prodaje parfem, neko pastu za zube.

Jadran priznaje da retko čita tekstove o sebi, ali da mu ponekad prijatelji pošalju neki naslov koji ih zabavi.

- Pre par dana mi je neko poslao nešto, ali uglavnom su to naslovi tipa: “Ta i ta sa ovim poznatim zavodnikom”. Takvi naslovi me uglavnom ne zanimaju dovoljno da bi tekst pročitao do kraja.

Na pitanje da li sebe vidi kao zavodnika, kratko odgovara: „Ne.“ Kada mu se kaže da mnogi ipak misle drugačije, uz osmeh dodaje:

- Pa dobro, ako mnogi počnu da misle da imam krila...“ Ipak, smatra da je najvažnije kako ga vide ljudi koji ga zaista poznaju.

- Bitno je da mene poznaju ljudi koji su meni bliski i važni i da znaju ko sam ja zaista. A ako neko želi da pravi sliku o meni, a da me ne poznaje, ja na to ne mogu da utičem - smatra umetnik.

Na pomen glumačke sujete reaguje pitanjem: „Šta je to?“

Objašnjava da sujetu ne vezuje nužno za glumački posao.

- Ima sujete svakako, ne mora da bude glumačka.

Kaže i da ga danas retko povezuju sa Džonom Malkovičem, iako su ga ranije često pitali da li su u srodstvu.

- Nisu me nikad mešali, nego su mislili da smo rod. Desi se tu i tamo da neko pita: “Je l’ ti dođe nešto?”, ali mislim da smo to pitanje i odgovor odavno prošli.

Govoreći o intervjuima, ističe da mu najviše prijaju pitanja vezana za posao i projekte.

- Mislim da uglavnom pokrijemo dosta toga kada pričamo o profesionalnom delu. Priznajem da privatna pitanja svesno izbegavam ali ne samo zbog sebe. Onog trenutka kada krenem da pričam o svom privatnom životu, pričam i o ljudima koji nisu deo javnog života. Ne želim da ih uvlačim u taj deo. Meni je jasno da je ovo deo mog posla, da dajem intervjue, da me ljudi prepoznaju na ulici, ali to nije život ljudi oko mene.

Sve ozbiljnije se bavim i fotografijom

Kada je reč o budućim angažmanima, otkriva da trenutno ima više ponuda i da pokušava da uskladi rasporede.

- To su takozvani “šampanjski problemi”. Ima perioda kada se ništa ne dešava, a onda se odjednom sve dešava. Zbog snimanja filma “Kuća pored mora” nisam mogao da prihvatim još dva projekta, dok za jedan strani projekat očekujem ponudu, ali o njemu još ne smem da govorim.

Pored glume i produkcije, sve ozbiljnije se bavi i fotografijom. Najavljuje da će u oktobru u Banskim dvorima biti otvorena njegova izložba fotografija.

- Radim na tome već dugo i iskreno, jednako sam uzbuđen i nervozan. Još traje proces odabira radova, kao i planiranje postavke i kataloga.

Fotografiju opisuje kao svoju dugogodišnju strast.

- Više je to dokumentarni format, neka vrsta ulične fotografije. Često fotografišem detalje gradova, posebno Beograd, koji u meni probuđuju određenu emociju ili refleksiju o vremenu u kojem živimo. Ako prolazim pored neke zgrade i vidim nešto što prepoznajem kao simbol trenutka u kojem se nalazimo, onda to fotografišem.

Otkriva i da je čitava priča sa izložbom zapravo počela njegovim fotografijama iz Japana.

- Te fotografije će biti najviše u fokusu, ali biće i fotografija sa putovanja, nešto dokumentarnog iz Beograda, možda i poneki backstage sa snimanja.

Na opasku da će publika tako upoznati neku novu stranu njega, odgovara:

- Manje mene, više ono što ja vidim.

Dodaje da ga oduvek više privlači pozicija iza kamere nego potpuna izloženost javnosti.

- Moje prirodno stanje je zapravo sa te strane kamere. Ovog puta ne mogu, sada sam zarobljen ovde.

Za kraj razgovora otkriva da razmišlja i o dokumentarnom formatu koji bi spojio fotografiju, intervjue i priče ljudi koje bude fotografisao. Kaže da je prvobitno zamišljao da to bude projekat za YouTube, ali sada razmišlja i o televizijskom formatu.

- Ovaj film je već moj ulazak u neku drugu sferu, jer sam osim glavne uloge i producent. A voleo bih da kroz taj budući projekat prikažem ljude, njihov put i proces kroz koji su prošli.

Na konstataciju da bi sledeći intervju možda mogao da daje kao reditelj, uz osmeh odgovara:

- Nadam se da hoćemo - zaključuje kroz osmeh Jadran.