Moderno društvo je u ljubav unelo sujetu, što znači ne princip mira nego princip rasula. Nekad je u ljubav unošena lepota, a zatim vera, dok je danas u ljubav, uglavnom, unesena sujeta, znači jedna strast najteže ukrotljiva od sviju strasti - reči su velikog Jovana Dučića (1874, Trebinje - 1943, SAD).
A u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u Beogradu je nedavno otvorena izložba "Jovan Dučić: Traganje za novim" upriličena povodom 150 godina od rođenja ovog velikog pesnika, člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Autor izložbe, akademik Zlata Bojović, napominje da postavka predstavlja najvažnije puteve i preokrete u radu i životu, književnom stvaralaštvu i diplomatskom delovanju Dučića, kao i da ukaže na izuzetnost njegove ličnosti. Po njenim rečima, najvažnije obeležje Dučićevog književnoga rada bilo je novo svetlo koje je uneo u srpsku poeziju krajem XIX i u prvim decenijama XX veka, koje je i sam, posredno, definisao kao neprestano "traganje za novim", te otuda i naziv.
Pramen tajanstvene magle
Izložba se sastoji od osam celina (odeljaka), koje prate Dučića od rođenja 1874. u Trebinju, preko mnogobrojnih velikih puteva kojima se kretao, do kraja života 1943. i do prenosa njegovih zemnih ostataka u rodno Trebinje 2000. godine.
Na ulazu u galeriju, sa leve strane, pesnikova bista (rad Ivana Meštrovića); snaga i nežnost u isti mah isijavaju iz uklesanog crnog lica. Na korak, dva odatle prvi u nizu panoa sa godinama, činjenicama, rečitim fotografijama...
U jednoj od staklenih vitrina "Srbobran", novine u kojima je pisao. Na jednom od zidova, negde u sredini, živopisne razglednice iz 1910, 1925, 1930... sa prizorima Umetničkog paviljona, negdašnjeg hotela Balkan, Kolarčevog imanja na pozorišnom trgu...
Čekaju posetioce izloženi lični predmeti, rukopisi, dokumenta... Tu su i eksponati koji se odnose na razna pesnikova učešća u kulturnom i književnom životu, a koji su istovremeno i svedočanstvo o Beogradu Dučićevog vremena.
Na posebnom panou inspirativno je predstavljen njegov književni opus i profil. "Lirika je najviši stepen metafizike", napisao je.
Kao biseri rasute su po izložbi njegove blistave, svevremene pesme ispisane po zidovima. Među njima i "Poezija"... Na svoj način odzvanjaju stihovi: "Mirna kao mramor, hladna kao sena,/ti se bledo tiho devojče što sneva./Pusti pesma drugih neka bude žena,/koja po nečistim ulicama peva.//Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,/nego žute ruže u te kose duge:/Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,/odveć gorda da bi živela za druge.//Budi odveć tužna sa sopstvenih jada,/da bi išla ikad da tešiš ko strada,/a čedna, da vodiš gomile što nagle.//I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela,/mesto kitnjastog i raskošnog odela,/lebdi samo pramen tajanstvene magle."
Saputnici, prepiske...
Prvi odeljak izložbe sadrži hronologiju života i rada, u kome je stavljen poseban naglasak na nove biografske pojedinosti koje do sada ili nisu bile dovoljno istaknute, ili nisu bile istražene i poznate u literaturi.
Drugi je posvećen Dučićevim boravcima u Beogradu, koji je postao njegov grad od kada je, posle završenih studija u Ženevi, stupio u službu, u Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srbije, što je i ostao do poslednjih godina života. Za vreme kraćih ili dužih boravaka u prestonici između dva poslanstva učestvovao je u javnom i kulturnom životu, kao urednik za kulturu u "Politici", kao učesnik na javnim tribinama u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić", u Kolarčevoj zadužbini; u Beogradu je imao veliki broj prijatelja među piscima, u njemu je objavio skoro sva svoja dela.
Treći deo predstavlja Dučića u okviru Srpske kraljevske akademije izlaganjem originalnih dokumenata: o značajnoj Akademijinoj nagradi Zadužbine Nikole J. Marinovića, koju je dobio za zbirku Pesme, o izboru za dopisnog, potom za redovnog člana Akademije sa originalnim potpisima predlagača, tada najznačajnijh članova Akademije (Bogdana Popovića, Slobodana Jovanovića, Aleksandra Belića, Đorđa Jovanovića, Uroša Predića) do dokumenata i izdanja nastajalih povodom obeležavanja 50. godišnjice pesnikove smrti 1993. u SANU.
Tri odeljka posvećena su književnom radu u okviru čega je i znatan broj autografa; pesama, delova rukopisa iz proznih dela - Blaga cara Radovana, Jutra sa Leutara, iz putopisne proze Gradovi i himere, građe za monografiju o Savi Vladislaviću Raguzinskom – prepiske sa poznatim ličnostima....
Posebno mesto imaju Dučićevi "saputnici", predstavljeni knjigama sa posvetama Dučiću a među kojima su Andrić, Ćopić, Veljko Petrović, Kašanin, Isidora Sekulić...
Sedmi odeljak posvećen je tridesetogodišnjem Dučićevom diplomatskom radu, a osmi Trebinju.
Film i poezija
Jezikom brojki - oko 150 originalnih dokumenata, fotografija, nota (partitura kompozicija na Dučićeve stihove) i predmeta, kao i veliki broj reprodukovanih eksponata. Veliki broj eksponata je pozajmljen iz muzeja i biblioteke u Trebinju, iz desetak drugih institucija, od kolekcionara.
Za ovu izložbu snimljen je film koji dočarava Dučićevo Trebinje predstavljajući sve znamenitosti u gradu za koje je zaslužan Dučić (spomenike koji su podignuti njegovom zaslugom, pre svega spomenik Njegošu), ostatak njegove rodne kuće, kao i Hercegovačku Gračanicu, njegovo večno prebivalište. Ovaj film se prikazuje tokom trajanja izložbe. A tu su i uređaji koji omogućavaju da se slušaju snimci Dučićeve poezije.
Izložba traje do 7. novembra, a pripada nizu velikih jubileja akademika, koji se poslednjih godina održavaju u SANU a tekuća, 2021. posvećena je Jovanu Dučiću u sklopu čega će u decembru biти održan i nauni skup.
Tako je pisao Dučić
"Nije pitanje zašto je Aleksandar u Persiji ili u Indiji uradio ovu ili onu stvar, nego je glavno da li mu je uopšte trebalo ići u Aziju, mesto da je pokušao ujediniti Evropu, i civilizirati je u blagorodnom grčkom duhu.
"Sve čovekove mane idu za tim da čoveka obespokoje, a najviše njegov neobuzdani jezik. Odavno je rečeno da iskrenost ne znači reći sve što čovek misli, nego ne reći nikad ono što ne misli; a čak su najopasniji ljudi koji kažu sve što im je na srcu i na pameti – što na umu to na drumu. Jer oni ne govore istinu ili zabludu zato što su iskreni, nego zato što su slabi, i što ne vladaju sobom. Mnogi ljudi ne smeju da sa svojom istinom ostanu nasamo, kao što dete ne sme da ostane u praznoj sobi."
"Narod bez osećanja uljudnosti, a takvih ima i među najvećim, to nije narod nego gomila."
(Jovan Dučić, "Jutra sa Leutara")