Afrika trpi dvostruki pritisak – zavisnost od energije i đubriva iz Zaliva, s rizikom od rasta cena hrane i duga
Evropa je manje zavisna od energije iz Zaliva, ali neke zemlje, kao Grčka i Holandija, i dalje su visoko izložene, dok rast cena pogađa sve
Dok rat na Bliskom istoku zaustavlja veliki deo trgovine naftom i gasom iz Persijskog zaliva, posledice se osećaju hiljadama kilometara daleko. Zemlje širom sveta suočavaju se sa iznenadnim nestankom ključnih izvora energije, ali uticaj nije jednak za sve. Azija je najizloženija, apsorbujući čak četiri petine nafte koja prolazi kroz Ormuski moreuz, ključni energetski koridor kroz koji je 2024. godine dnevno prolazilo oko 21 milion barela nafte.
Mnoge azijske ekonomije zavise od energije iz Persijskog zaliva, tako da trenutna kriza i pretnje blokadom Ormuskog moreuza u Persijskom zalivu ozbiljno ugrožavaju globalno snabdevanje energijom. Pakistan, na primer, uvozi čak 81 odsto svoje energije iz regiona, a Japan, Južna Koreja i Tajland zavise od Zaliva za više od polovine svojih energetskih potreba. Indija dobija oko 50 odsto svoje nafte i čak 80 odsto gasa sa Bliskog istoka, dok Kina – najveći globalni kupac energije iz Zaliva – obezbeđuje više od trećine ukupne zalihe iz regiona.
Posledice su već vidljive. Pakistan razmatra uvođenje četvorodnevne radne nedelje i rada na daljinu kako bi sačuvao zalihe energije, tajlandski državni fond za subvencije za gorivo već je u deficitu, u Indiji nestašica gasa za domaćinstva počinje da opterećuje građane, a hiljade letova je otkazano širom Azije jer avio-kompanijama ponestaje goriva, piše Njujork tajms.
Evropa manje zavisna, ali ne i bezbedna
Evropa je tradicionalno bila manje zavisna od energije iz Zaliva nego Azija, uglavnom zbog ranijeg oslanjanja na Rusiju, a poslednjih godina i na SAD i Norvešku. Međutim, neke zemlje su i dalje značajno izložene.
Iako je Evropa poslednjih godina smanjila svoju zavisnost od energije sa Bliskog istoka, okrećući se SAD i Norveškoj, nova kriza otkriva pukotine u toj strategiji. Podaci pokazuju da napad na Ormuski moreuz ne bi podjednako pogodio sve evropske zemlje – dok su neke manje ranjive, druge su u opasnosti zbog neverovatnih iznosa koje plaćaju u Zaliv.
Ako pogledamo udeo uvoza u ukupnoj potrošnji, Grčka je najizloženija, jer čak 36 odsto svoje energije dobija iz ovog regiona. Slede Poljska (30 odsto) i Slovenija (23 odsto), dok je Hrvatska u znatno povoljnijem položaju sa direktnom izloženošću od samo jedan odsto. Međutim, stručnjaci upozoravaju da bi globalni skok cena učinio naftu podjednako skupom u Zagrebu i Atini.
Kada se procenti zamene apsolutnim iznosima, slika postaje dramatična. Holandija je apsolutni rekorder sa čak 105 milijardi dolara uvoza energetskih dobara iz Zaliva u 2024. godini. Iako veliki deo ove nafte i gasa kroz luku Roterdam završava u nemačkim i francuskim fabrikama, blokada moreuza bi značila trenutni zastoj za logističko srce Evrope.
Odmah iza Holandije su ključne evropske ekonomije koje direktno snabdevaju svoju industriju energijom iz Zaliva: Francuska sa 73 milijarde dolara, Nemačka sa 66 milijardi dolara i Ujedinjeno Kraljevstvo sa 62 milijarde dolara.
Srednju klasu čine Španija (53 milijarde), Italija (50 milijardi) i Belgija (47 milijardi). Na dnu su zemlje poput Poljske (28 milijardi), Grčke (19 milijardi) i Švedske (18 milijardi), koje su manje izložene u apsolutnom smislu, ali to ne znači da su imune, posebno kada cene energije eksplodiraju na globalnom nivou. Evropa možda diverzifikuje svoje izvore energije, ali i dalje plaća visoku cenu za ono što dolazi iz Zaliva.
Dodatni teret za Evropu je činjenica da u ovu krizu ulazi već iscrpljena ratom u Ukrajini i prekidom odnosa sa Rusijom. Dok su Sjedinjene Države, kao najveći svetski proizvođač energije, privremeno ublažile pritisak ukidanjem sankcija i dozvoljavanjem kretanja ruske nafte koja je već na moru, Evropska unija nema isti manevarski prostor. Bilo kakav produženi poremećaj u Ormuskom moreuzu značio bi samo jedno za evropske gigante: novi talas inflacije i ozbiljan pad industrijske konkurentnosti u poređenju sa Kinom i Sjedinjenim Državama.
Afrika pod dvostrukim pritiskom
Za mnoge afričke zemlje, posledice bi mogle biti još teže. Neke od njih su gotovo u potpunosti zavisne od energije iz Zaliva; na primer, Sejšeli su uvezli čak 98 odsto svoje energije iz tog regiona 2024. godine. Slična je situacija u Ugandi i Keniji, a veće ekonomije, poput Egipta i Južne Afrike, takođe značajan deo svoje energije nabavljaju sa Bliskog istoka.
Ali problem se ne zaustavlja na energiji. Persijski zaliv je takođe ključan za proizvodnju đubriva, jer obilje energije pokreće proizvodnju sirovina za poljoprivrednu industriju. Ako cene đubriva nastave da rastu, vlade u Južnoj Aziji i podsaharskoj Africi mogle bi biti prinuđene da subvencionišu proizvodnju hrane ili se suoče sa rastućim cenama i dodatnim dugom.
Sjedinjene Države, kao najveći svetski proizvođač nafte i gasa, mnogo su manje izložene direktnim poremećajima. Ali SAD nisu imune na šire ekonomske posledice. Cene nafte su već prešle 100 dolara po barelu, što je povećalo troškove goriva za oko dolar po galonu.
Avio-kompanije su počele da smanjuju letove, a rastuće cene energije ponovo pokreću inflatorne pritiske, a kamatne stope na hipoteke su već na najvišim nivoima u poslednja tri meseca. Slični efekti se osećaju u Latinskoj Americi i drugim delovima sveta, iako su manje direktno zavisni od energije iz Zaliva.
Ukoliko se sukob nastavi ili cene energenata nastave da rastu, posledice bi mogle postati još ozbiljnije. Zato se, smatra se, Vašington signalizira da nije zavisan od bliskoistočne nafte, dok istovremeno razmatra vojne opcije za zaustavljanje iranske blokade Ormuskog moreuza.
(Njujork Tajms)
