Neke zemlje su povećale penzijske doprinose, a bivše socijalističke države posebno su pogođene demografskim i ekonomskim problemima
Francuska iskustva pokazuju da promene u penzionom sistemu mogu izazvati masovne proteste i političku nestabilnost
Mlađi Evropljani su sve pesimističniji u pogledu svojih budućih penzija, dok istovremeno plaćaju doprinose za sadašnju generaciju starijih ljudi. Povećanje starosne granice za penzionisanje ili penzijskih doprinosa može rešiti problem finansiranja penzija, ali uglavnom na račun budućih generacija.
Kada su doneti prvi evropski penzijski zakoni i osnovani prvi fondovi za ovu svrhu, situacija je delovala idilično, jer su milioni ljudi spašeni od siromaštva, a mnogi od smrti. Međutim, niko nije razmišljao o tome da će mlađe generacije imati manje dece, da će masovna ručna zanimanja nestati, ali i da će ljudi duže živeti.
To je dovelo do eksponencijalnog povećanja troškova penzionih sistema. Da bi rešile ovaj problem, evropske zemlje često nesvesno suprotstavljaju stare i mlade, kako bi pronašle finansijsku ravnotežu.
Stariji veruju da su njihove penzije zaslužene, pa uglavnom čekaju prilagođavanja ili poboljšanja, dok istovremeno države povećavaju starosnu granicu za penzionisanje i doprinose koje mladi treba da plate kako bi isplatili penzije za sadašnju stariju generaciju.
Mladi ljudi gube nadu
Britanski analitičar penzija Rob Rajt piše za „Telegraf“ da mnogi mladi ljudi gube veru da će država moći da isplati takve iznose kada se penzionišu, iako se očekuje da će duže raditi.
Trenutno, čak petina stanovništva Starog kontinenta je starija od 65 godina. Procene sugerišu da će do 2050. godine taj udeo dostići skoro trećinu. Od njih, dve trećine stanovnika EU nemaju nikakvu penzijsku ušteđevinu, što znači da će 170 miliona ljudi primati penziju iz javnog sistema.
Države su pokušale da zaobiđu ovo na razne načine: povećanjem starosne granice za penzionisanje, često u skladu sa očekivanim životnim vekom. Uprkos tome, penzije rastu jer se države prilagođavaju trendovima plata i inflacije.
Francuska lekcija
Zanimljivo je da je Francuska uradila suprotno. Još 1982. godine, predsednik Fransoa Miteran je spustio starosnu granicu za penzionisanje sa 65 na 60 godina. Trenutna granica je 62 godine, ali to znači da se 15 odsto francuskog BDP-a troši na penzije.
Suočen sa neodrživim troškovima, Emanuel Makron je pokušao da podigne starosnu granicu za penzionisanje na 64 godine ustavnom odredbom pre tri godine, kako bi zaobišao glasanje u parlamentu. Narod se pobunio, a veoma nasilni protesti su trajali dve nedelje. Isto se dogodilo i godinu dana kasnije.
Makronova partijska vlada je tada jedva preživela glasanje o poverenju, ali je pala na budžetu. Nakon nekoliko svrgavanja vlade, premijer Sebastijan Lekornu je odložio reformu do posle predsedničkih izbora 2027. godine, što će zemlju koštati više od dve milijarde evra.
Žil Merit, osnivač tink-tenka „Prijatelji Evrope“, upozorava da bi razočaranje mladih, kakvo se vidi u Francuskoj, moglo dovesti do jačanja populističke desnice. Mladi ljudi, pored sumnje da nikada neće otići u penziju, suočavaju se i sa nesigurnim zaposlenjem i nedostatkom smeštaja.
Duži život
Da bi izbegle takve scenarije, neke zemlje su odlučile da povećaju doprinose. U januaru je Luksemburg povećao doprinos za penzije sa osam na 8,5 odsto. Međutim, on se deli između države, poslodavca i zaposlenog. U Španiji je, s druge strane, uspostavljen Mehanizam međugeneracijske ravnopravnosti, koji postepeno povećava doprinose zaposlenih i poslodavaca.
Mlađe generacije su posebno pogođene u zemljama bivšeg Istočnog bloka. U Rumuniji su penzije zamrznute do 2027. godine, uprkos većem doprinosu za zdravstvenu zaštitu koji bi trebalo da finansira niže isplate penzija. Doprinosi za penzije su povećani i u Bugarskoj, ali je ta zemlja za 30 godina izgubila petinu stanovništva.
Međutim, mladi su nezadovoljni ovim. Zato Merit smatra da su penzije društveni problem i jedan od najtežih političkih izazova u Evropi.
U Australiji su to „rešili“ testom sredstava, što znači da trećina starijih ne prima ništa. U Japanu, međutim, poslodavci moraju da obezbede zaposlenje starijima od 65 godina, pa tako četvrtina stanovništva te starosti radi. Hrvatska je takođe krenula putem rada za penzionere.
„Kada su uspostavljeni penzioni sistemi koje danas poznajemo, malo ko je mogao da predvidi da će najveću finansijsku krizu u Evropi izazvati upravo duži životni vek njenih građana“, zaključuje Rajt.
(Tportal)
