Iran je započeo naplaćivanje visokih taksi brodovima za prolaz kroz Ormuski moreuz, pravdajući to kao "ratnu odštetu" i naknadu za usluge
UN Konvencija o pravu mora dozvoljava naplatu samo za konkretne usluge, ali ne i pune tranzitne takse
Nakon što su se pojavile informacije da Iran zahteva neverovatnih dva miliona dolara (oko 1,7 miliona evra) po brodu za "siguran prolaz" kroz Ormuski moreuz, svetska javnost je ostala u šoku. I dok su velike sile i transportni giganti besni, postavlja se jedno ključno pitanje – zbog čega Egipat i Panama imaju pravo da naplaćuju tranzit kroz svoje vodene puteve, dok Iranu to zakonski nije dozvoljeno?
Naplata kao ratna odšteta ili "pomorska iznuda"?
Ormuski moreuz, smešten između Irana i Omana, predstavlja ubedljivo najvažniji energetski koridor na planeti. Pre izbijanja rata, kroz njega je prolazila čak petina ukupne svetske nafte i gasa. Vlasti u Teheranu sada ove višemilionske namete pravdaju kao "ratnu odštetu" za gubitke pretrpljene tokom američko-izraelskih napada, ali i kao naknadu za navigacione usluge, pojačanu bezbednost i zaštitu životne sredine.
Dok su manje azijske pomorske kompanije u tišini pristale da plate ovu taksu, veliki globalni igrači to odlučno odbijaju. Institut za proučavanje rata (ISW) ovakve namete otvoreno je nazvao pomorskim "iznuđivanjem". Zanimljivo je da su čak i SAD i Kina, inače ljuti rivali, postigle dogovor o zajedničkom protivljenju ovim taksama, a praksu su odbacile i zemlje Persijskog zaliva, prenosi Deutsche Welle.
Zašto Suec i Panama smeju da naplaćuju?
Stručnjaci za pomorsko pravo objašnjavaju da je razlika između Hormuza i kanala poput Sueckog ili Panamskog jasna – ovi drugi su veštački vodeni putevi koje su suverene države izgradile i čije održavanje zahteva ogromne troškove.
Na primer, Egipat od taksi za brodove koji prolaze kroz Suecki kanal ostvaruje godišnji prihod od oko četiri milijarde dolara, a naplatu radi pokrivanja troškova rada i modernizacije im dozvoljava Carigradska konvencija još od 1888. godine. Slično je i sa Panamskim kanalom, koji zahteva neprekidno i izuzetno skupo održavanje i čišćenje dna od mulja i odrona. Zanimljivo je da oba ova kanala naplaćuju takse koje su u proseku upola manje od iznosa koji sada traži Iran.
S druge strane, prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravu mora (UNCLOS), prirodni moreuzi poput Hormuza služe za slobodan tranzitni prolaz koji priobalne države ne smeju da ometaju. One mogu naplaćivati samo ograničene naknade za konkretne usluge na terenu, poput vođenja broda (pilotaže) i tegljenja.
Rusija kao "siva zona" i izuzetak
Ipak, u međunarodnom pravu postoje i "sive zone" gde se prolazak kroz pojedine tjesnace i delove okeana naplaćuje. Rusija, na primer, naplaćuje pratnju ledolomaca i uslužne tarife na Severnom morskom putu duž svoje obale. Ova ruta nudi znatno kraći put između Evrope i Azije, a Moskva velike delove ove rute tretira kao svoje unutrašnje vode i područja prekrivena ledom, pravdajući to specifičnim članom 234 Konvencije UNCLOS.
Slične ambicije ima i Kanada za svoj Severozapadni prolaz (morski put kroz Kanadski arktički arhipelag), ali vlada u Otavi zbog razmatranja uvođenja taksi nailazi na oštro protivljenje Sjedinjenih Američkih Država.
Kada je reč o turskim moreuzima Bosfor i Dardaneli, Turska prema Konvenciji iz Montrea iz 1936. godine mora da garantuje slobodan prolaz trgovačkim brodovima. Njima je dozvoljeno da naplaćuju isključivo minimalne takse za svetionike i navigacionu pomoć, ali nikako klasične tranzitne pristojbe.
