Magarci i proizvodnja magarećeg mleka postali su važan deo gazdinstva zahvaljujući ideji pokojnog sina, a napravljeni su i jedinstveni proizvodi poput likera od magarećeg mleka
Sav profit porodica Luka ulaže nazad u proizvodnju, prioritizujući razvoj imanja i nove proizvode umesto lične potrošnje
Na pašnjacima uz Dunav, između prostranih livada, šume i reke, porodica Luka već gotovo tri decenije dokazuje da se od stočarstva i danas može živeti, ali samo uz mnogo rada, strpljenja i spremnosti da se svaki zarađeni dinar ponovo uloži u proizvodnju. Njihovo gazdinstvo u Dubovcu, u opštini Kovin, na južnom rubu Deliblatske peščare, danas broji više od 60 grla goveda, tridesetak magaraca, zapošljava radnike i proizvodi jedan od najneobičnijih domaćih proizvoda - liker od magarećeg mleka.
Do takvog gazdinstva, međutim, nisu došli preko noći. Iza današnjeg posla nalazi se gotovo tri decenije porodične borbe, zajedništva i stalne potrage za načinom da od onoga što imaju stvore novu vrednost.
Od dva konja do ozbiljnog gazdinstva
Kada su Brankica i Goran započeli zajednički život, na imanju gotovo da nije bilo ničega. Umesto velikog početnog kapitala imali su tek kuću, dva konja i želju da ostanu na selu. Njihova priča rasla je zajedno sa poljoprivrednim gazdinstvom - iz godine u godinu, uz nova ulaganja, nove ideje i odluke koje su proizvodnju pretvarale u održiv porodični biznis.
- Ništa nije bilo u to vreme kad smo nas dvoje krenuli da živimo. Bila su dva konja, od toga jedan bolestan i jedan zdrav i par kokošaka. To je bilo naše imanje. Štale nije bilo, svega ovoga što danas vidite nije bilo. Krenuli smo od jedne pozitivne nule. Menjali smo konja za kravu i od te jedne krave sve je počelo - počinje Branka Luka za "Blic Biznis".
Dok je Goran radio, Branka je tražila način da ostane uz decu, ali i da doprinese kućnom budžetu. Umesto zaposlenja van kuće, odlučila je da posao stvori upravo na svom imanju.
- Deca su bila mala. Nisam mogla dalje od kuće da idem dalje da radim, pa sam smislila posao koji bih mogla da radim kod kuće, da budem i majka i supruga i da stvaram novac. U to vreme je samo on radio, a četvoročlana porodica jako je teško mogla da preživi.
Goran kaže da se najveća razlika između uspešnih i neuspešnih gazdinstava često krije upravo u strpljenju. Dok mnogi očekuju brz rezultat, u stočarstvu se napredak meri godinama.
- Jako je veliki problem da dođeš do broja deset. Kad dođeš do deset grla, onda se sve brže okreće. Jedna po jedna, pa ih bude dvadeset, pa još više.
Magarci su bili ideja pokojnog sina
Iako proizvodi od magarećeg mleka izdvajaju gazdinstvo porodice Luka od mnogih drugih, Brankica kaže da njihova priča nije počela iz želje da pronađu novu tržišnu nišu. Naprotiv, magarci su na imanje stigli tokom jednog od najtežih perioda kroz koje je porodica prošla i zato o njima ni danas ne govori isključivo kao o poslovnoj ideji.
- To je bila ideja pokojnog sina, pa onda se sve to kod mene iskomplikovalo kad smo njega izgubili. Ja sam se razbolela, dobila opaku bolest i onda sam ja pila to mleko, pa je dao Bog da bude dobro. I onda se pročulo da je to dobro, upoznali smo Mileta Plavšića koji nam je donosio mleko i mnogo nam pomogao. On nam je rekao da krenemo i objasnio nam je sve što treba.
Kaže da su upravo tada shvatili da rad često postane jedini način da čovek nastavi dalje. Posao oko životinja nije bio beg od bola, ali jeste svakodnevica koja ih je terala da svakog jutra ponovo ustanu, organizuju dan i nastave ono što su godinama gradili.
- To je na prvom mestu stočarstvo, krave su naš život, a ovo je bilo kao hobi, kao sećanje na sina. Posle je to krenulo da bude dobro prvo za nas, za našu kuću, a onda se širilo dalje.
Danas, kada im na imanje dolaze ljudi iz različitih krajeva Srbije po magareće mleko ili samo da provedu dan među životinjama, Brankica kaže da joj najveću vrednost nema prodaja, već ono što čuje od kupaca kada se vrate.
- To nam skreće pažnju od te tragedije koja nam se desila. Najlepše mi je kad dođu pa kažu da je njihovoj majci bolje, detetu bolje. Dolaze ljudi koji idu na hemioterapije, uzimaju mleko za imunitet, za kašalj. Najveća nagrada mi je kad se vrate i kažu da je krvna slika bolja. Ljudi traže spas u prirodi i magarećem mleku - priča Brankica.
Ovakvog likera nema u Srbiji
Vremenom su shvatili da sirovina sama po sebi nije dovoljna i da upravo kroz preradu mogu da stvore proizvod sa većom dodatom vrednošću. Tako je nastala ideja o likeru od magarećeg mleka, za koji su, kako kažu, morali da pronađu tehnološko rešenje kako bi zadržao svojstva mleka, a istovremeno bio potpuno stabilan.
- Postoji magareće mleko, postoje sapuni, ali ovo nisam nigde videla. U moj liker ne ide kuvano magareće mleko da ne bi izgubilo svojstva. Trebalo je da se stabilizuje mleko da se ne pokvari i tu nam je pomogao tehnolog. Posle smo dugo tražili pravi ukus.
U recepturi se nalaze magareće mleko, med, viski i čokolada, a Brankica tvrdi da sličan proizvod do sada nije pronašla.
- Nema ni u Srbiji, a mislim ni u svetu ovakav proizvod. Ima belih likera od magarećeg mleka, ali ovakav sa čokoladom, drugačijom bojom i gustinom - nema.
Za sada se proizvod prodaje isključivo sa njihovog gazdinstva. Pola litra magarećeg mleka košta 2.000 dinara, pola litra likera od magarećeg mleka 5.000 dinara, dok je pakovanje od 250 mililitara 2.500 dinara. Manju ambalažu uveli su, kažu, jer su mnogi želeli prvo da probaju proizvod.
Svaki dinar vraćali su u proizvodnju
Za razliku od mnogih koji prvo ulažu u kuću, porodica Luka godinama je gotovo svu zaradu vraćala u posao. Novi traktor, mehanizacija, životinje, proizvodnja hrane i pašnjaci imali su prednost nad završavanjem porodične kuće. Njihova računica bila je jednostavna – samo ono što stvara novu vrednost može da obezbedi sigurnu budućnost gazdinstva.
- Mi smo gledali da uložimo novac u proizvodnju i što je donosilo novac. Kuća ne donosi novac. To znaju svi koji malo bolje razmisle. Kuća samo odnosi novac. Sve što smo imali ulagali smo u životinje, mehanizaciju i poljoprivredu - kaže Goran.
Takav način razmišljanja omogućio im je da danas imaju više od šezdeset grla goveda, sopstvene pašnjake i stabilnu proizvodnju mleka. Istovremeno, Dubovac vide kao jednu od svojih najvećih prednosti. Šest meseci godišnje krave provode na ispaši, što značajno smanjuje troškove ishrane, ali i zahteva ozbiljnu organizaciju posla.
- Ovo ti je sve proizvodnja pod vedrim nebom. Ne znaš da li će sutra biti kiša ili neće. Moraš da pratiš vreme, da spremiš hranu na vreme, a ova ispaša nas mnogo spašava. Šest meseci krave provedu napolju.
Na gazdinstvu danas svako ima svoje obaveze. Goran je zadužen za njive, traktore i proizvodnju hrane, dok Brankica vodi računa o kravama, muži i administraciji. Kada zatreba, kažu, nema podele na muške i ženske poslove.
- Goran je zadužen za njive, traktore i sve spoljne radove, a ja za mužu, krave i papire. Kad treba nešto ozbiljno da se uradi, onda smo zajedno. Tako je od prvog dana - objašnjava Branka.
Gazdinstvo koje okuplja ljude
Kako je proizvodnja rasla, tako su rasle i potrebe za radnicima. Danas porodica Luka zapošljava ljude iz svog kraja, a njihov cilj, kako kažu, nije samo da razvijaju sopstveni posao, već da selo ostane mesto u kojem ljudi mogu da žive od svog rada.
- Mi gledamo da budemo kao jedna porodica. Ručamo zajedno, večeramo zajedno. Jednom radniku smo kupili plac da ostane ovde. Hoćemo da ljudi ostanu u Dubovcu i da imaju od čega da žive - priča nam Goran.
Brankica kaže da upravo kroz takve male stvari vidi smisao svega što su gradili.
- Živimo na selu, a došli smo u situaciju da nema ni kokošaka ni petlova. Nama je to život. Volimo životinje i volimo kada deca dođu da ih vide, da ih nahrane i provedu vreme u prirodi.
"Ako gledaš samo novac, nema napretka"
Posle gotovo trideset godina rada, oboje smatraju da u poljoprivredi nema brzog uspeha. Gazdinstvo se, kažu, ne gradi jednim dobrim rodom niti jednom dobrom godinom, već upornošću da se nastavi i onda kada nije lako.
- Kao prvo moraš da voliš ono što radiš. Ako gledaš samo novac, tu nema napretka. Ima godina kada ima zarade i godina kada je nema, ali jedno drugo nosi. Dođeš u situaciju da misliš da više ne možeš, ali moraš da budeš uporan i da nastaviš - zaključuje Goran Luka.
Posle razgovora o proizvodnji, ulaganjima i poslu, Goran se na kraju vraća onome što smatra najvažnijim. Kaže da su se mašine promenile, da danas mnogi poslovi mogu da se urade lakše nego nekada, ali da jednu stvar nijedna tehnologija nije mogla da zameni – ljude. A posebno žene, koje su, kako kaže, oduvek bile oslonac svakog domaćinstva i bez kojih nema ni kuće ni gazdinstva.
- Kaže se da je žena stub kuće. Čovek radi, žena kuću gradi. Tako je. Svako ima svoj deo posla i bez toga nema ni kuće ni gazdinstva - zaključuje Goran Luka.
Na njihovom imanju danas gotovo sve ima svoju priču - od prve krave do koje su došli menjajući konja, preko stada koje su gradili decenijama, pa do likera od magarećeg mleka koji je nastao iz želje da od onoga što proizvode stvore nešto jedinstveno. I upravo u tome možda leži najveća vrednost ovog gazdinstva: ono nije raslo zahvaljujući jednom velikom potezu, već zahvaljujući hiljadama malih odluka da se radi, ulaže i ne odustaje. Takve priče danas su možda i najvredniji kapital srpske poljoprivrede.
