Milan Mačvan, bivši košarkaš, posvetio se poljoprivredi i vodi voćarsku kompaniju sa 85 hektara zasada i više od 70 zaposlenih.
Naglašava značaj zadružnog sistema i kooperative kao rešenja za probleme konkurentnosti, sertifikata i kontinuiteta plasmana na tržištu.
Kada sportisti završe karijeru, najčešće ostaju u sistemu koji najbolje poznaju i to kroz trenerski posao, rad u sportskim organizacijama ili različite uloge u sportskom menadžmentu. Milan Mačvan izabrao je drugačiji put. Nekadašnji reprezentativac Srbije, koji je igrao u nekim od najvećih evropskih klubova i živeo u gradovima poput Istanbula, Milana, Minhena i Tokija, danas vodi voćarsku kompaniju sa 85 hektara zasada, 23 stalno zaposlena radnika i desetinama sezonskih saradnika. Njegov svakodnevni posao više nisu treninzi i utakmice, već proizvodnja voća, izvoz, tehnologija u poljoprivredi i potraga za modelom koji bi, kako veruje, mogao da promeni način na koji funkcioniše srpsko selo.
Od gradova sa milionima stanovnika do mira u Mačvi
Odluka da se nakon završetka profesionalne sportske karijere posveti poljoprivredi u selu Culjković, u Mačvi, nije bila rezultat jednog trenutka niti unapred razrađenog poslovnog plana, već proces koji je trajao godinama, paralelno sa njegovim igrama u najvećim evropskim klubovima, porodičnim ulaganjima u zemlju i sve izraženijom željom da posle više od dve decenije provedenih pod pritiskom vrhunskog sporta pronađe drugačiji ritam života i rada.
- Milano, Istanbul, Tokio, Minhen - to su ogromni gradovi i potrebna je jedna ozbiljna logistika da bi ušao u ritam života. Meni se dešavalo da me ljudi pitaju kakav je Tokio, a ja volim da kažem da sam za godinu dana života bio samo dva puta u centru, jer grad od dvadeset i više miliona ljudi zahteva logistiku samo da odeš do centra, a ne da ga obilaziš i upoznaješ. Kada se završila košarkaška karijera, već je postojala predispozicija da smo investirali u poljoprivredu dok sam igrao. Onda sam došao ovamo baš u vreme korone i ova tišina i ovaj mir su mi prijali. Rekao sam sebi da je to ono što mi sada treba i da želim malo da se povučem iz javnog života i posvetim poljoprivredi - počinje bivši košarkaš Milan Mačvan za "Blic Biznis".
Kovid pandemija je, kaže, mnoge vratila prirodi. Dok su gradovi bili zatvoreni, sela su postala prostor slobode, a period koji je za mnoge predstavljao pauzu bio je trenutak u kojem je definitivno odlučio da će novo profesionalno poglavlje pisati u poljoprivredi, a ne na parketu.
Ideja roditelja koja je prerasla u ozbiljan biznis
Zanimljivo je da cela priča nije počela njegovom odlukom.
Prve parcele kupili su njegovi roditelji, a lešnik je bio izbor oko kojeg se porodica okupila mnogo pre nego što je Mačvan završio igračku karijeru. U tom trenutku niko nije razmišljao o kompaniji koja će snabdevati najveće trgovinske lance.
- Roditelji su došli na tu ideju. Pošto smo mi iz Vukovara, a tata je ratni vojni invalid, njemu je bila potrebna ta neka vrsta aktivnosti i premeštanje na selo. Kupovina prvih parcela bila je plod njihove želje da probaju nešto da urade i oni su došli na ideju lešnika. Posadili smo te prve lešnike. Ja sam tada igrao i nisam obraćao pažnju koliko je ustvari vremena i rada potrebno da taj lešnik na kraju rodi.
Tek po završetku karijere postalo je jasno da poljoprivreda neće biti usputni porodični projekat. Kako nije dobio priliku u sportu koja bi ga dovoljno motivisala da ostane u tom sistemu, sve više se okretao poslu koji je već postojao.
- Poljoprivreda se već nametala kao nešto gde smo investirali i tako sam završio među njivama. Nije to bila neka strateška poslovna odluka. Više su me vodili emocija i impuls. Najviše volim te odluke koje dođu iz stomaka jer su najčistije i najiskrenije - priznaje Mačvan.
Najteži deo nije bio rad već čekanje
Za nekoga ko je navikao da rezultat vidi odmah, poljoprivreda je donela potpuno drugačiju logiku.
U sportu postoji jasan ritam - priprema, trening, utakmica, rezultat. U voćarstvu godine rada mogu da prođu pre nego što se pojavi prvi ozbiljan rod. Upravo je to bio period prilagođavanja koji Mačvan danas izdvaja kao najveću promenu.
- Sport je jako živ, intenzivan, stalno su treninzi, utakmice, konstantno se puniš dopaminom. U poljoprivredi je to sve opušteno, sve je smireno i potrebno je vreme. Potrebni su procesi. Prvih dve ili tri godine bilo mi je veoma čudno što konstantno radiš, a ne vidiš rezultat. Sve lepo izgleda, biljke rastu, ali nema ploda. Onda kada se pojavi taj prvi plod, to je neverovatna sreća.
Taj period čekanja, zapravo, oblikovao je njegov pogled na posao. Umesto kratkoročnih pobeda, fokus je postao dugoročno planiranje i postepena izgradnja sistema.
"Vozio sam traktor i robu u hladnjači"
Jedna od prvih stvari koje je uradio po završetku karijere bila je odluka da prođe svaki segment posla. Nije želeo da vodi proizvodnju iz kancelarije, već da razume kako funkcioniše svaki korak - od rada u voćnjaku do logistike i prodaje.
- Da bih znao da kontrolišem ovaj posao, vozio sam traktor da znam koje su norme rada. Dostavljao sam robu kamionom i hladnjačom da bih znao koliko je potrebno vozaču da ode do Novog Sada ili Beograda. Prskao sam lešnik da bih znao koji preparati idu, kada se radi i do koje temperature sme da se prska. Sve te aspekte posla sam prolazio da bih razumeo poljoprivredu, proizvodnju i tržište - objašnjava nam bivši košarkaš.
Međutim, upoznavanje same proizvodnje bilo je samo jedan deo posla. Paralelno sa tim učio je i ono što smatra ključnim za opstanak svakog poljoprivrednog biznisa - tržište. Umesto da najpre razmišlja šta će proizvoditi, pokušavao je da razume kome će taj proizvod sutra prodati, pod kojim uslovima i u kojim količinama, uveren da bez jasnog kupca i sigurnog plasmana ni najbolja proizvodnja nema mnogo smisla.
Danas obrađuju 85 hektara i zapošljavaju desetine ljudi
Ono što je počelo sa nekoliko parcela danas funkcioniše kao ozbiljan poslovni sistem.
- Mi u ovom trenutku radimo površinu od 85 hektara pod voćnjacima. Imamo 23 stalno zaposlena čoveka i otprilike od 50 do 60 ljudi dolazi u sezonski rad. Bavimo se premium proizvodima. Ono što možete da vidite u velikim retail lancima, ta mala pakovanja jagoda, malina, trešanja, krušaka i tako dalje, to smo uglavnom mi - pojašnjava.
Proizvodnja je organizovana tako da sezona traje praktično više od pola godine. Počinje jagodom, nastavlja se malinom i trešnjom, zatim kruškama i lešnikom, a završava se jesenjom berbom maline. Takav model omogućava da radnici imaju kontinuitet posla, a kompanija kontinuitet isporuke robe.
Spoj tradicije i veštačke inteligencije
Najveća promena u savremenoj poljoprivredi možda nije nastala na njivi, već u načinu na koji se donose odluke. Ono što je nekada u najvećoj meri zavisilo od iskustva proizvođača, danas se sve češće potvrđuje ili koriguje podacima sa terena, satelitskim snimcima i digitalnim alatima, zbog čega tehnologija više nije pitanje modernizacije već pitanje konkurentnosti. Upravo tome veliku pažnju posvećuje naš sagovornik, koji nam to i slikovito objašnjava.
- Danas pričamo o tome da koristimo dronove za prskanje koji koriste satelitske snimke i veštačku inteligenciju. Oni procenjuju u kakvom je stanju biljka, u kakvom je stanju zemljište, šalju izveštaje na dve nedelje i na osnovu toga radimo preventivu. Koristimo i savremenu opremu za sakupljanje voća i organizaciju proizvodnje. To jeste spoj tradicije i inovacije.
Međutim, digitalizacija i nova tehnologija nisu promenile njegov stav da se ozbiljan posao, naročito u sredini kakva je selo, i dalje gradi na poverenju među ljudima. Zato jednaku pažnju posvećuje i kulturi kompanije, nastojeći da sačuva vrednosti koje su generacijama bile sastavni deo života i rada na selu, uveren da upravo takvo okruženje stvara osećaj pripadnosti i dugoročnu stabilnost tima.
- Tradicionalno je da kad je decembar i kad režemo voće, a napolju je minus, moramo da popijemo rakiju da bismo se ugrejali. Ko god slavi slavu ili punoletstvo mora sutradan da počasti, da donese pečenje, sarmu, kolače. To je sve tradicija i jako sam ponosan na to. Mi ne bežimo od naše tradicije. Tradicija održava naš duh i na taj način gradimo timski duh, baš kao u sportu. Gradimo i čuvamo vrednosti. Šta je srpska poljoprivreda, šta je srpska porodica, crkva, crveno slovo. To je nešto što pokušavamo da sačuvamo.
Problem srpske poljoprivrede nije zemlja, već organizacija
- Što se tiče poljoprivrede, obilazili smo i Italiju i Nemačku i mislim da sve ono što je danas praksa i trend u poljoprivredi na Zapadu tek treba da dođe u Srbiju. Tamo nije realno da se svaka kuća na selu bavi poljoprivredom. U nemačkim selima imate dve ili tri kuće koje se bave poljoprivredom, dok ostali ljudi rade kod njih ili putuju u grad na posao. Kod nas je i dalje prisutan model star trideset ili četrdeset godina, gde svaka kuća proizvodi nešto za svoje potrebe i za prodaju. Problem je što tada nemate konkurentnost na tržištu, nemate količinu, nemate sertifikate koji garantuju kvalitet i nemate kontinuitet, zbog čega naša manja gazdinstva nisu atraktivna velikim kupcima. Ja sam apsolutno za zadružni sistem koji je nekada postojao i mislim da je to jedini način da poljoprivreda u Srbiji opstane i bude konkurentna. Za reonizaciju sam, za zadružni sistem i za kooperativu među farmerima, jer je to jedini način da se kontrolišu kvalitet, proizvodnja i količina robe i da se dođe do ozbiljnih kapaciteta. Navešću samo jedan primer. Mi smo najveći proizvođač konzumne maline u Srbiji i imamo šest hektara. Na jednom sajmu upoznali smo najvećeg proizvođača konzumne maline u Poljskoj. On radi 90 hektara. Dakle, kao najveći proizvođač u Srbiji, mi smo petnaest puta manji od najvećeg proizvođača u Poljskoj. Zato mislim da kooperativa mora da postoji ukoliko želimo da budemo konkurentni.
Upravo zato poslednjih godina razvija model koji naziva modernom zadrugom.
"Mi pravimo modernu zadrugu, želimo da budemo toliko veliki da možemo diktirati tržište"
Posmatrajući kako funkcionišu razvijena poljoprivredna tržišta u Evropi, ali i kroz sopstveno iskustvo u proizvodnji i izvozu, Mačvan je vremenom formirao prilično jasan stav o tome zašto domaći proizvođači, uprkos kvalitetnoj robi, često ne uspevaju da ostvare pun potencijal na tržištu.
- Najveći problem su kvalitet proizvoda, sertifikati i kontinuitet. Da bi neko uopšte potpisao ugovor sa vama, morate da imate osnovne stvari. Morate da imate sertifikate koji garantuju kvalitet, ali i količinu koja omogućava da logistika bude isplativa. Nikome nije u interesu da u kamion od dvadeset tona utovari šest tona malina. Potreban mu je pun kapacitet kako bi trošak transporta bio što niži. Isto važi i za kontinuitet, da kupac na jednom mestu može tri, četiri ili pet meseci da dolazi po robu. To je najveći problem za naše proizvođače.
Po njegovom mišljenju, upravo je zbog toga domaća poljoprivreda izgubila deo konkurentnosti koju imaju razvijene evropske zemlje. Dok su se tamo proizvođači godinama udruživali i nastupali zajedno, u Srbiji je najveći deo proizvodnje ostao vezan za mala gazdinstva koja teško mogu samostalno da ispune zahteve velikih kupaca.
- Zato kažem da su zadruge koje su funkcionisale pre četrdeset ili pedeset godina bile sigurnosna kuća za naše poljoprivrednike. Svako ko je nešto proizveo, imao je gde to da proda, a zadruga je dalje radila plasman. Danas su prosečna gazdinstva mala i ljudi često ostaju nesnađeni na tržištu. Onda gledamo nezadovoljstvo cenom mleka ili maline, a zapravo čovek nema kome da proda svoj proizvod. Tržište nije zainteresovano da plati istu cenu nekome ko proizvede tonu ili dve robe godišnje i nekome ko može da isporuči ozbiljne količine. Zato mislim da pod hitno moramo da se vratimo zadrugama i kooperativi, jer je upravo to napravilo ogromnu razliku između nas i zemalja poput Holandije, Italije i Španije.
Iz takvog razmišljanja nastala je i ideja projekta koji danas smatra svojim najvažnijim poslovnim poduhvatom. Njegova ambicija nije samo razvoj sopstvene kompanije, već stvaranje modela koji bi kroz objedinjavanje kapitala, zemljišta i proizvodnih resursa omogućio veću pregovaračku snagu domaćim proizvođačima.
- Mi pravimo modernu zadrugu. Želimo da budemo toliko veliki da možemo diktirati tržište. Da li će taj investitor uneti zemljište ili će uneti novac ili će uneti navodnjavanje, apsolutno je nebitno. Bitno je da postane deo zadruge koju gradimo i na taj način da se pozicioniramo kao brend broj jedan, poljoprivredna kompanija za uzgoj voća broj jedan u Srbiji i da diktiramo tržište. Onog trenutka ti imaš količinu kad imaš hladnjače, mašine i tako dalje, ti si u poziciji da možeš da diktiraš cenu. Ako ti moraš direktno sa njive da predaš svoj proizvod u neku hladnjaču, naravno da ne možeš da dobiješ odgovarajuću cenu koja će te zadovoljiti.
Možda i nije slučajno što se tokom razgovora gotovo svaka tema na kraju vraća na isto pitanje - kako ljude okupiti oko zajedničkog cilja. Posle više od dve decenije provedenih u timskom sportu, Mačvan i poljoprivredu posmatra kroz prizmu sistema u kojem pojedinac može da bude važan, ali retko kada dovoljan sam za sebe. Zato, kada govori o problemima domaće proizvodnje, mnogo češće pominje organizaciju, kontinuitet i zajednički nastup nego prinose ili sorte voća.
Na kraju razgovora ostaje utisak da je košarka u njegovom slučaju promenila oblik, ali ne i suštinu. I dalje govori o sistemu, odgovornosti, ulozi svakog pojedinca i zajedničkom cilju. Samo što se danas, umesto za pobede na parketu, taj tim bori za rod, tržište i mesto na kojem će domaća poljoprivreda biti za deset ili dvadeset godina.
