Industrijalizacija i masovna proizvodnja doveli su do dominacije nekoliko sorti i gubitka tradicionalnih vrsta povrća
Gubitak genetske raznovrsnosti povrća znači i gubitak hranljivih materija i otpornosti na klimatske promene
Činjenica je da većina ljudi u svetu ne jede dovoljno voća i povrća u svojoj svakodnevnoj ishrani. Nekima je ono preskupo, nekima nije dostupno u regionu, a neki ga jednostavno ne vole.
Međutim, novo izveštaj objavljen u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences upozorava i da ga sve manje uzgajamo. Tačnije, izveštaj međunarodnog tima stručnjaka za ishranu, poljoprivredu i botaniku upozorava da nam povrće polako nestaje.
Naučnik Martin van Zoneveld, koji je vodio istraživanje dok je radio u Svetskom centru za povrće, kaže da naši postojeći pristupi poljoprivredi nisu dovoljni za rešavanje svetskih prehrambenih problema.
"Rešenje nije samo uzgajati više povrća – već i uzgajati više vrsta povrća", ističe i dodaje da je veliki deo biodiverziteta povrća koji nam je potreban još uvek prisutan u tradicionalnim sortama i divljim srodnicima.
Poljoprivrednici povrće često vide kao veći ekonomski rizik od drugih useva zbog njegovog kratkog roka trajanja.
Zabrinjava to što je pre industrijalizacije postojala mnogo veća raznovrsnost biljaka koje su se uzgajale za hranu. Na primer, iako u svetu postoji više od 4000 različitih sorti krompira, najčešće se komercijalno uzgaja njih pet do osam.
Veštačka selekcija, razvoj monokultura za masovnu proizvodnju, industrijalizacija poljoprivrede i genetske modifikacije kako bi povrće bilo veće, izdržljivije ili lepše, uticali su na to da se smanji raznovrsnost povrća koje završava na našim stolovima.
"Ako izgubimo genetsku raznovrsnost povrća, gubimo i njihove hranljive materije"
Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO) procenila je da je 24 odsto divljih srodnika povrća u opasnosti od izumiranja. Van Zoneveld i njegov tim upozoravaju da, ako izgubimo genetsku raznovrsnost povrća, gubimo i njihove hranljive materije, ali i sposobnost prilagođavanja naših useva klimatskim promenama.
"Biljke poput paukove biljke, klizavog kupusa i gorke tikve, koje su obično bogatije mikronutrijentima i bolje prilagođene izazovnim uslovima okoline sa ograničenim resursima, dostupne su samo regionalno i vrlo često zanemarene u velikim prehrambenim politikama i strategijama", upozorava van Zoneveld.
Ističe da se gubitak biodiverziteta povrća dešava u trenutku kada globalni prehrambeni sistemi hitno zahtevaju diverzifikaciju.
I mali korak može mnogo značiti
Van Zonneveld i njegov tim ističu da i obični građani mogu pomoći u očuvanju biodiverziteta i spasiti neke tradicionalne vrste povrća od izumiranja.
Podstiče ih da ne seju 'industrijske' vrste semena, već da u 'bibliotekama semena', različitim baštenskim udruženjima ili čak putem društvenih mreža, potraže tradicionalne sorte biljaka i uzgajaju njih.
Sakupljanjem semena za ponovnu setvu sledeće godine, održava se vrsta u životu i čuva biodiverzitet.
(Izvor: Tportal)
