Redovno šalje deo svoje zarade porodici na Filipinima i ističe da Filipinci u inostranstvu prvenstveno žele da pomognu porodici
Brzo se integrisala u hrvatsko društvo, naučila jezik, stekla prijatelje i zavolela lokalni način života
Kamil Fejt Bekio je danas jedno od prepoznatljivijih lica filipinske zajednice u Hrvatskoj. Ova 28-godišnjakinja, koju pratioci na društvenim mrežama bolje poznaju pod nadimkom “Mala Kamilica”, pre tri godine odlučila je da život na Filipinima zameni Hrvatskom. Novi dom pronašla je u Zagrebu, gde radi kao dadilja i kućna pomoćnica, a u međuvremenu se prilično dobro snašla u hrvatskoj svakodnevici, piše Zagreb.info.
Tri godine su bile dovoljne da joj Hrvatska postane mnogo više od zemlje u koju je došla da radi. Naučila je hrvatski jezik i položila nivo B1, izgradila krug prijatelja, pronašla ljubav sa dečkom Englezom i, kako sama priznaje, zavolela život u Hrvatskoj. Usput je savladala i neke nepisane domaće običaje – među njima i onaj da poziv na kafu često znači mnogo više od brzog ispijanja jednog napitka.
Kamil je na klupi u Zrinjevcu, mestu koje se tokom tri godine provedene u hrvatskoj prestonici našlo među njenim omiljenim gradskim lokacijama, ispričala kako danas izgleda njen život u Hrvatskoj, koliko joj je bilo teško naučiti jezik i naviknuti se na domaće običaje i šta ju je u novoj sredini najviše iznenadilo.
“Volim da šetam sa bebom po Zrinjevcu, da gledam ljude kako uživaju na suncu na travi”, kaže Kmail, dodajući da je zavolela zvuk grada, ali i zagrebačku kulturu ispijanja kafe i istakla da nije ona izabrala Hrvatsku, Hrvatska je izabrala nju.
Tražili strane radnike
Prisetila se kako je pre tri godine saznala da Hrvatska traži strane radnike. “Tada je već bilo puno Filipinaca koji su došli ovde. Mnogi su se već oženili, stvorili život pa sam i ja odlučila da potražim sreću", a sada gotovo tečno govori hrvatski jezik.
Pre nego što je krenula na skoro 24 sata dugo putovanje preko pola sveta do Hrvatske, najviše se plašila samoće.
“Kao neko ko je rođen i odrastao na Filipinima, znala sam da ću jednog dana morati da odem. Deo naše kulture je da napustimo zemlju, nađemo posao negde drugde i tako pomognemo svojoj porodici. To je nešto što se od nas očekuje i o čemu niko ne raspravlja.“
Dodaje da Filipinci koji rade u inostranstvu retko razmišljaju samo o sebi, misle na posao i kako su došli da bi njihovoj porodici bilo bolje. “ Od malena nas uče da u drugoj zemlji predstavljamo svoju zemlju. Znamo da predstavljamo Filipine u Hrvatskoj i zbog toga se trudimo da radimo što bolje.”
Radila za 250 evra
U rodnoj zemlji je radila kao učiteljica, ali od male plate je bilo teško živeti. “Mogla sam da zaradim oko 250 evra. Ljudi koji su otišli u Hrvatsku rekli su nam da se ovde tokom sezone može zaraditi 800, pa i 1000 evra pa sam i ja počela da razmišljam o odlasku.”
Prvi posao dobila je u Biogradu na Moru. “Zaposlila sam se u jednom hotelskom rizortu kao pomoćnica u kuhinji i tamo radila nekoliko meseci. Moj prvi poslodavac je saznao da sam učiteljica pa mi je predložio da nađem posao kao dadilja jer ću tako moći bolje da iskoristim svoje znanje. Ostalo je, kako kažu, istorija.”
Svakog meseca deo svoje plate šalje svojoj porodici. “Dajem im novac svake nedelje i na njima je da ga pažljivo troše. Trudim se svakog meseca da pošaljem oko 200 evra.”
Prvi put u životu živi sama
Dolazak u Hrvatsku doneo joj je još jednu veliku promenu. “Ovde sam prvi put u životu videla kako to izgleda živeti sama. Filipinske porodice su velike. Svi živimo u istom prostoru, navikli smo da delimo krevet i prostor sa drugima. Ovde mi je bio šok što imam prostor samo za sebe.”
Da bi što više uštedela, na sebe troši tek oko 100 evra mesečno. “Imam sreće što jedem sa porodicom kojoj čuvam decu pa ne moram da trošim na hranu. Tamo kuvam i delim obroke sa njima, a oni na mene gledaju kao na člana porodice.
Priznaje da joj je u početku bilo teško da kuva deci koju čuva jer je hrvatska kuhinja potpuno drugačija od filipinske. “Mi volimo hranu koja je slanija i začinjenija, dok Hrvati više vole grilovano meso. Od začina uglavnom koriste so, biber, Vegetu i maslinovo ulje.”
Strah od neprihvatanja
Pre dolaska u Hrvatsku bilo ju je strah kako će je ljudi prihvatiti. “Bila sam uplašena, ali jako su dragi kad vide da želiš da naučiš njihov jezik i kulturu. A jednom kad se sprijatelje s tobom, stalno bi ti nešto poklanjali, čokoladu, vino, maslinovo ulje.”
Kaže da su Filipinci navikli da se prilagođavaju različitim kulturama. “Filipinci su mešavina azijske, španske, američke i japanske kulture i to se vidi. Za mene to nije ništa neobično.”
Dodaje da i njeni prijatelji sa Filipina imaju pozitivna iskustva u Hrvatskoj. “Kažu da su ih dobro prihvatili u Hrvatskoj. Razgovarala sam sa nekima koji su razmišljali da odu u neku drugu zemlju gde su bolje plate. Kad mi to kažu, ja ih uvek podsetim da su možda plate bolje, ali nigde ljudi neće biti tako ljubazni prema njima kao u Hrvatskoj. Mislim da će baš zbog toga većina Filipinaca ostati, a ne ići dalje, uprkos nešto nižim platama.”
Za kraj je izdvojila još jednu razliku između dve zemlje. “Iako znam da su Hrvati ponekad nestrpljivi, pogotovo kada je reč o pravilima, u saobraćaju ih ipak poštuju. Ljudi će vas čak i kada kasne i žure, ipak pustiti da pređete ulicu. Na Filipinima to nećete doživeti. To je samo još jedan razlog zašto mi je Hrvatska tako draga”, zaključuje.
(Izvor: Zagreb.info)
