"Naša učiteljica u Kanadi rekla je učenici da POPRAVI SASTAV, A DEVOJČICA JE POBACALA SVE SA STOLA i zvala direktorku" Dr Ranko Rajović o najvećim roditeljskim GREŠKAMA koje deci ZATUPLJUJU MOZAK

Na samom početku razgovora, zanimalo nas je koja je to zapravo jedna stvar koju današnji roditelji masovno rade, iskreno verujući da time pomažu svojoj deci, a zapravo im direktno zatupljuju mozak. Doktor Ranko Rajović je kao iz topa naveo jedan vrlo tipičan primer iz svakodnevnog života.

"Ima puno tih stvari, ali daću jednu tipičnu. Kada sam radio pre deset godina istraživanje u Banjaluci da li jedu tvrdu hranu ili ne, vaspitači su počeli da nam govore da skoro svi skidaju koricu sa hleba deci od tri godine. A tvrda hrana aktivira sve mišiće lica i jezik, šalje milijardu impulsa u mozak. Ako nema tvrde hrane, donja vilica se ne razvija, pa ni gornja. Onda su smanjena usta, pa ne mogu zubi u pubertetu da se nameste. Dalje se dešava to da ima više karijesa, pa se zub izvadi ranije. Nije problem kada ispadne mlečni zub, ali kada se izvadi godinu dana ranije, remeti se statika i žvakanje hrane. Dete onda žvaće onom stranom gde ima više zuba da bi imalo jači zagrižaj, pa ti mišići postanu hipertrofični. Povlači se vilični zglob, remeti se sve, a u pubertetu gornja vilica mora da se raširi. Međutim, ona ostane visoka, nosna pregrada ne može da se namesti i eto puno problema", vrlo slikovito objašnjava doktor.

Na konstataciju da nismo ni svesni da radimo takve stvari iz najbolje namere i da je primećen evidentan pad motoričkih sposobnosti u odnosu na period od pre dvadesetak godina, usledio je neverovatno jasan odgovor.

"Borim se sa kolegama i u Zagrebu i u Beogradu gde su neki čak govorili da kretanje nije važno. Pazite, u medicini je kretanje ključ za razvoj dubokih regija mozga zaduženih za kognitivne procese. Neki onda pomenu Stivena Hokinga koji je bio u invalidskim kolicima. Ljudi moji, i u kolicima se ljudi kreću napred, nazad, levo, desno, drže ravnotežu, pomeraju ruke gore dole. Jedino što ne hodaju. Za odrasle ljude to ne govorim, ali za decu u razvoju kretanje je ključ.

Šta se danas vidi kod dece? Ravna stopala su u porastu, slabi su im mišići i ne mogu da skaču unazad. Kada sam radio jednostavan test u vrtiću za uzrast od četiri godine, skok unazad ne može da izvede preko šezdeset posto dece. Kolega na pedagoškom fakultetu me je pitao kakve veze ima taj skok sa učenjem. Dete koje nema skok unazad u četvrtoj godini, možda sutra u školi neće razumeti neke kognitivne zadatke, recimo kada se radi matematika u minusu. Kretanje je ključ razvoja nervnih puteva u kojima su misaoni procesi. Dokazale su to i studije na Ohajo stejt univerzitetu u Americi. Gledajte i trudite se da dete do šeste godine bude spretno i okretno", potpuno je jasan Rajović.

Pametni telefoni, veštačka inteligencija i zabluda o stresu

S obzirom na to da stalno napominje kako je mozak pre svega organ za preživljavanje, upitali smo ga koliko tačno pametni telefoni oštećuju dečiji napredak u današnje vreme.

"Od svih tih faktora rizika ovo je jedan od vodećih. Telefon je problem zato što se dete, kada gleda u ekran i igra video igricu, ne kreće po dva ili tri sata. Telefon je blizu očiju, nema dinamičke akomodacije pa će sutra imati možda jedan od nekoliko tipova disleksije i neće moći da čita duže od petnaest minuta jer dolazi do zamora malih cilijarnih mišića. Nema socijalizacije, pa nam je telefon doslovno oduzeo dete iz okruženja gde je bilo normalno da deca zajedno trče, preskaču i pomažu jedni drugima. Dete je tu centar sveta, doživi sve emocije jako brzo, a kada dođe u realan svet sve mu je dosadno. Mi tu gubimo decu. Telefoni i društvene mreže brzo razvijaju specifičnu zavisnost i moramo raditi na edukaciji roditelja i učitelja da bi znali gde je granica jer ima previše dokaza da to oštećuje mališane", opominje on.

Kada smo dotakli neminovnu temu veštačke inteligencije i masovnog korišćenja programa kao što je Čet Dži Pi Ti za pisanje domaćih zadataka u školama, upitan kako da naučimo decu da koriste svoju glavu umesto mašina, njegov stav je bio neverovatno precizan.

"Imam ja svoje studente na pedagogiji i tačno vidim kada oni tako spreme rad. Tu nema više čitanja, a kad pričam sa njima tačno se vidi šta ko zna, a šta ne. Moramo učiti decu da misle, jer kompjuter svakako ima više reproduktivnog znanja od nas. Zna hemiju, biohemiju, fiziku i šta god ga pitate. Gari Kasparov, prvak sveta u šahu, izgubio je 1997. godine od IBM kompjutera Dip Blu. On mesecima nije mogao da dođe sebi, ali mi smo već tada morali da shvatimo da ne možemo biti bolji u informacijama i kombinacijama od mašine.

Mi i dalje učimo napamet, a prioritet mora biti da učimo decu onome što kompjuter ne može. To su kreativnost, nove ideje, timski rad, empatija za druge i to kako mozak radi. Mi nismo bili spremni ni za Fejsbuk ni za Vajber, a sad nas čeka veštačka inteligencija. Već sad imamo situacije gde deca pričaju sa njom, shvataju je kao prijatelja i dogovaraju se. Sve se menja vrtoglavom brzinom i to je najveća opasnost, zbog čega moramo stare i dobre metode da prilagodimo novom okruženju kako bismo sačuvali decu", dodaje doktor.

Na redu je bila i jako važna priča o neizbežnom prezaštićivanju dece, zabludama o vizuelnom i emotivnom okruženju i čestoj pojavi da im roditelji ispunjavaju baš svaku moguću želju.

"U Kanadi je naša učiteljica jednoj devojčici rekla da joj je esej dobar, ali da je mogla da doda još par stvari da bi bio odličan. Učenica je tada bacila sve sa stola, istrčala iz učionice i zalupila vrata. Došli su roditelji, direktor, nastala je čitava uzbuna, a učiteljica se prestravila i dobila opomenu da ne sme da joj daje kritike jer joj pravi emocionalnu štetu. Znači došli smo do toga da ne smemo detetu da se obratimo kako ne bi doživelo stres. Čekajte ljudi, pa kratak stres je dobar da nas resetuje, a oni isključuju stres pod izgovorom da deca samo treba da budu srećna. Kako će to dete sutra da živi? Što više štitimo dete, mi ga zapravo sve više oštećujemo", izričit je u svom stavu.

Skupe patike na kredit i ukidanje dečijeg takmičenja

Posebno se osvrnuo na pogrešan pristup u savremenom sportu i svakodnevnoj igri gde po zapadnim principima više niko ne sme da izgubi i gde više uopšte nema zdravog nadmetanja.

"Dete voli da pobedi i to je čist instinkt. Na zapadu niko ne sme da izgubi, pa kada se igra utakmica i jedna škola pobedi drugu sa deset prema nula, pravilo je da se golovi ne broje. Gledao sam jedan košarkaški turnir u Vankuveru gde se ne broje poeni. Ja pitam ko je pobedio, a oni kažu svi su pobedili jer je bolje da niko ne oseti tugu. Kako će dete sutra da se suoči sa tugom u dvadeset petoj godini ako to ne nauči kroz sport? Sećam se nekog sastanka gde su mi govorili da dete ne sme da se igra jer će izgubiti. Pa kada dete hoće da nauči da vozi bicikl, ono se trudi i kada uspe mozak ga nagradi osećajem sreće. U školi trče na pedeset metara, pa gledaju ko će prvi stići na granu ili ko će bolje preskočiti prepreku. I deca koja izgube se onda popodne trude još više da bi sutra bila bolja. Nas je poraz terao da budemo bolja verzija sebe i to je smisao dečijeg takmičenja, a ne neko takmičenje na život i smrt. Pošto smo ugasili taj instinkt a to je nemoguće uraditi, sada imate one smrtonosne izazove po društvenim mrežama. Kada nemaju normalno takmičenje, oni formiraju grupe za vršnjačko nasilje. To smo mi uradili jer nismo dali deci da kanališu energiju kroz igru", upozorava poznati stručnjak.

Nadovezujući se na ovakve situacije, on je uputio oštre reči roditeljima koji upadaju u ozbiljne finansijske i emotivne zablude zbog svoje dece.

"Isto je to nasilje kada jedno dete traži najnovije patike i plače majci. Ona mu kaže da mu je kupila pre dva meseca, a dete kaže da mu se svi smeju i da to niko više ne nosi. Žena uzima kredit i kupuje te patike. Pa to smo sve mi roditelji uradili. Neke mame mi ponosno kažu kupiću svom detetu šta god poželi. Dete koje dobije baš sve šta poželi, sutra kada nešto ne bude moglo, njegov prag tolerancije neće uopšte postojati i biće to stravična frustracija", jasno dodaje on.

Za sam kraj, pitali smo ga za jedan univerzalan savet kako da svi mi danas budemo zaista dobri i odgovorni roditelji u ovom modernom moru izazova.

"Mnogi kažu kako je bilo nama, biće i mom detetu. To jednostavno nije tačno jer se okruženje drastično promenilo i sve se brzo dešava. Tu su igrice, telefoni i društvene mreže, a toga nikada ranije nije bilo. Tamo vas čekaju potpuno nepoznati ljudi koji detetu daju lajkove za razne gluposti, pa dete shvati da tako dobija pažnju. Ovo je prvi put u civilizaciji da smo dozvolili da na naše dete utiču stotine ili hiljade nepoznatih ljudi i influensera, dok sa druge strane izmišljamo mane učiteljicama u školama koje makar poznajemo. Zato roditelji moraju da se edukuju, da pogledaju malo kako novo okruženje formira ličnost i utiče na razvoj deteta i da znaju kako se mozak razvija, jer će tako najlakše spasiti svoje najmilije", zaključio je doktor Ranko Rajović.