Meteorolozi za ĐURĐEVDAN najavljuju GRMLJAVINU I PLJUSAK i jasno je KAKVA NAS GODINA ČEKA: Ovo narodno verovanje prenosi se kod Srba sa generacije na generaciju

Kako je najavio Republički hidrometeološki zavod, sutra će u svim predelima nađe zemlje biti sunčano, u utorak pre podne pretežno sunčano, kasnije posle podne i uveče umereno oblačno. Od srede,kada se slavi Đurđevdan, biće romenlјivo uz smenu sunčanih perioda, oblačnosti i lokalne pojave kratkotrajne kiše ili plјuska sa ređom grmlјavinom.

Kada na Đurđevdan zagrmi, to se tumači kao loš znak jer predskazuje nerodnu i lošu godinu. Posebno se to odnosi na plodnost zemlje i stoke.Veruje se da grom najavljuje da će letina stradati.

Kiša na veliki praznik tumači se u našoj tradiciji kao znak sušne godine, dok se vedro i sunčano vreme ocenjuje kao znak plodne godine.

Veruje se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile. Zbog toga su u minulim vremenima seljaci palili velike vatre “da bi zaštitili sebe i selo“. Slično, u nekim krajevima u đurđevdanskoj noći i dalje čuvaju zasejanu pšenicu i raž jer se veruje da baš tada neko može da “obere njivu” tj. bacanjem čini prenese rod u svoj posed.

Običaji za Đurđevdan

Običaji su vezani za sam praznik ali i dan pred Đurđevdana. Uoči 6. maja, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Vaskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći. Ujutru se svi redom umivaju ovom vodom:

• -deca – da budu zdrava kao dren,
• -devojke – da se momci "grab"e oko njih,
• -stariji – da ih služi zdravlje
• -domaćin – da mu kuća bude dobro čuvana.

Šta se bere za Đurđevdan

Na Đurđevdan treba požuriti i u rano jutro izaći na polja gde se bere cveće i druge travke. Đurđevdansko cveće je: đurđevak, mlečika, maslačak i od njih treba isplesti venčiće kojima se kite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ovo se čini da bi godina i dom bili “berićetni“, pa se u narodu kaže: “Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ovi venčići treba da ostanu na vratima preko cele godine, sve do sledećeg Đurđevdana.

U pojedinim krajevima Srbije se tokom branja cveća devojke i mladići “gađaju” biljkom prilepača. To je korovska biljka, stablo joj je uspravno ili malo poleglo, a listovi na vrhu su lepljivi. Ukoliko vam se dopada neki mladić ili devojka, trebalo bi da bacite ovu biljku na simpatiju, pa ako se zalepi, to znači da će se i on ili ona “zalepiti za vas”.

Na Đurđevdan se od leske prave krstići: jedna grana se rascepi nožem, pa se kroz nju provuče druga i tako se napravi krstić koji se stavlja na kuću i na njivu jer se veruje da on štiti od gromova i zlih sila.

Još jedno drvo danas ima posebno značenje, a to je grab. Kada naiđete na grab u šumi tokom branja đurđevka, trebalo bi da se zaljuljate na grani, kako bi se vaša simpatija “grabila” za vas. Pored ljuljanja, olistalim grančicama graba momci i devojke kite kuće i kapije na Đurđevdan, kako bi lakše našli bračnog druga. Naravno, bere se i đurđevak.

Šta ne treba raditi, i zašto se skida kapija

Na Đurđevdan treba poraniti i ne valja spavati preko dana. Ako to uradite, rizikujete da vas glava boli preko cele godine. Ali, narod je i za ovo smislio lek. Ako vam se već desi da danas zadremate, onda na Markovdan, osmog maja, treba “spavati na istom mestu” i bol će prestati.

Mladići u ponoć odlaze do kuća devojaka koje im se sviđaju, skidaju kapije i odnose ih negde daleko i tako stvaraju muke roditeljima koji zatim moraju da ih traže po selu. Skidanjem kapije veruje se da će se devojka udati te godine.

Običaj je i da žene i devojke donesu uveče kući vodu sa vodeničkog kola. U nju treba staviti različito bilje, a naročito selen, pa se na Đurđevdan tom vodom umiti, da bi se od njih “svako zlo i prljavština otresli i otpali”.

Molitva za Đurđevdan

"Muke strašne izbegao nije, divni Velikomučenik Sveti Georgije. Sve zemaljsko on prezre i odreče, da Carstvo Nebesko večno steče. Videlo je u tami što nam svima sija, slava divnog Velikomučenika Georgija. Duša naša smerno blagodari, zastupnika takvog što nam Bog podari.

Svakom ko pomoć i spas od njega zatraži, ime svetoga ljubav i veru osnaži. Zato se tebi u muci molimo, i tvoje pomoći vapijući prosimo. Usliši i sada molbe naše nevoljne, molitve primi skromne, dragovoljne. Neka zastupništvo tvoje za nas ne bledi, ne ostavi nas u nevolji i bedi. Čuj glas napaćenog našeg roda, seti se srpskoga naroda. Da nam dušman više ne preti, pomozi nam Georgije Sveti."

Običaj iz Vranja

U vreme oslobođenja Vranja od Turaka, pred kraj 19. veka, u vranjskom kraju postojali su mnogi običaji vezani za praznik Đurđevdan, a srpski etnolog i istoričar koji je posebno bio zainteresovan za običaje, kulturu i tradiciju naroda koji su živeli u Staroj Srbiji, Tatomir Vukanović rođen u Vranju, objasnio ih je na određen način.

On u svojoj knjizi "Vranje – etnička istorija i kulturna baština vranjskog gravitacionog podrčja u doba oslobođenja od Turaka 1878." piše da se u starom Vranju običavalo od starine da se u ranu zoru Đurđevdana obavljalo ritualno kupanje. U vodu za kupanje, stavljalo se crveno uskršnje jaje, zdravac, kopriva, dren i druge trave koje imaju funkciju u magiji. Tom vodom se je obavljalo ritualno kupanje.

Na kupanje se odlazilo i u vranjske vodenice i valjavice, gde se kupalo pored vodeničnog kola. Verovalo se je da će onaj koji se okupa na Đurđevdan, rano pre sunca, u toku cele godine biti zdravi.

Kuće i druge zgrade su se kitile zelenom vrbom. Dućani i trgovačke radnje, kitili su se iznad ulaznih vrata. Ovaj običaj se održao u Vranjskom kraju do današnjeg dana.

Običaj izgovaranja "mantafe" se izgubio, ali su ostala svedočanstva o njima u delima Borisava Stankovića, najvećeg tragičara ljudskih duša, pisca koji je pisao o svom rodnom gradu, njegovim ljudima, običajima i tradiciji.

U čanak bi se sipala voda, a u nju stavilo crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, pa bi se sve to stavilo pod bokor ružinog grma. Devojke iz grupe bi oprale noge svežom vodom i obrisale ih. Donosila bi se zdela ispod ružinog grma, pa se jedna devojka pokrije velom preko glave i daje joj se ogledalo, te ona iz čanka vadi kite cveća. Mantafa se izgovara na turskom jeziku, u stihovima kratkih sadržina. Ona devojka koja izvadi kitu cveća iz čanka ili ćepčeta, dok se u prevodu kazuje mantafa. Svaka devojka ovo ponavlja sve dok se ne završi mantafa. Kada se mantafa završi ona devojka koja je poslednja izvukla kitu cveća, vadi je iz čanka, a zatim tom vodom počinje da prske devojke. Veruje se da će ona devojka koja bude isprskana tom vodom biti završena i da će je udati, zbog toga ostale devojke beže od nje, kako ne bi bile pokvašene.

"I otpoče se mantafa. Moja mati prvo je izgovori na turskom jeziku, kratka je u stihovima. U Vranju žene, prevodeći je na srpski jezik, oduže je, iskite i same dopune…

…Otpoče:

Ja ne znam šta mi je! Otkad te videh, svet mi je tesan. Uzalud igra, pesma i veselje, uzalud sve. Dođi, dušo, ili prođi pored pendžera, da te vidim, osetim miris tvoje kose i sagledam sjaj tvojih očiju…!", pisao je Bora u pripoveci "Đurđevdan".

Običaji u Timočkom kraju

Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.

Zemljoradnici su oko sela orali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru. Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima. Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, ujedno je bio i najvažniji od običaja za taj dan.

U različitim krajevima obeležavaju ovaj prolećni praznik na razne načine, međutim kada je u pitanju priprema same slave pojedini rituali ovde ne odstupaju. Pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve obeležava se jedan od najvećih prolećnih praznika.