Odvela je PREDSEDNIKA DRŽAVE U GROB USRED INTIMNOG ČINA, ruke su mu toliko bile upletene u njenu kosu da su morali da joj je ODSEKU, a onda joj se u kući desilo DVOSTRUKO UBISTVO

Rođena kao Margerit Žapi u bogatoj porodici industrijalaca koja se bavila proizvodnjom pisaćih mašina, vrlo brzo je shvatila moć svog statusa. Udala se za slikara Adolfa Stajnhajla, koji je bio skoro dvadeset godina stariji od nje. Njihov brak je bio duboko nesrećan, pa su živeli potpuno odvojene živote, ali joj je taj savez omogućio da otvori jedan od najpoznatijih salona u Parizu.

Njene raskošne zabave redovno su posećivali ugledni gosti i umetnici, a među njima su se posebno isticali čuveni pisac Emil Zola, kao i Šarl Guno, Rene Lalik i Pjer Loti. Prava prekretnica u njenom životu desila se kada je njen suprug dobio zvaničnu narudžbinu da naslika portret tadašnjeg predsednika Francuske Feliksa Fora. Ubrzo nakon toga, neverovatno privlačna Margerit postaje njegova redovna ljubavnica i počinje svakodnevno da ga posećuje u skrivenoj plavoj sobi čuvene Jelisejske palate.

Kobnog popodneva 16. februara 1899. godine, predsednik For je iznenada preminuo od jakog moždanog udara usred strastvenog intimnog čina sa Margerit. Uspaničene sluge su upale u sobu i zatekle predsednika u samrtnom ropcu sa rukama toliko čvrsto upletenim u njenu kosu da su morali da je odseku makazama kako bi je oslobodili.

Njegovi politički protivnici su jedva dočekali ovaj skandal planetarnih razmera, pa su je mediji brutalno prozvali "pogrebnom pumpom", sirovo se igrajući rečima zbog specifičnog čina oralnog zadovoljavanja koji je navodno predsednika doveo do vrhunca i brze smrti.

Oštroumni političar Žorž Klemanso je tim povodom izgovorio čuvenu rečenicu u kojoj je sa gorkim humorom primetio da je predsednik silno želeo da bude Cezar, a završio je samo napumpan, praveći tako lucidnu paralelu sa Pompejom.

Krvavi zločin i mreža laži

Nakon predsednikove smrti, Margerit uopšte nije nestala iz javnosti, već je nastavila da niže moćne muškarce, među kojima je bio čak i kralj Kambodže, kao i istaknuti ministri.

Međutim, pravi horor nastupa krajem maja 1908. godine, kada su njen suprug Adolf i njena majka pronađeni svirepo zadavljeni konopcem u njihovom porodičnom domu. Sama Margaret je pronađena vezana za krevet i začepljenih usta, ali potpuno neozleđena.

Odmah je policiji ispričala pravu filmsku priču o četiri stranca u dugim crnim mantilima i sa lažnim bradama koji su navodno upali da ukradu tajna dokumenta pokojnog predsednika.

Kada su medicinski veštaci i detektivi posumnjali u njenu neverovatnu verziju događaja, udovica je odlučila da podmetne lažne dokaze kako bi se spasila.

Prvo je namerno sakrila ukradeni biser u novčanik svog sluge Remija Kujara, a kada je taj plan raskrinkao jedan lokalni draguljar, hladnokrvno je optužila sina svoje kuvarice Aleksandra Volfa, koji je na sreću imao čvrst alibi.

Zvezda pariskih salona ubrzo je postala glavni osumnjičeni za ovo jezivo ubistvo i provela je više od tri stotine dana u ozloglašenom zatvoru Sen Lazar.

Njeno dugo iščekivano suđenje postalo je apsolutni hit u celoj Evropi, a sudske procese je iz publike sa pažnjom pratio i slavni književnik Marsel Prust. Tužilaštvo je izvelo preko osamdeset svedoka i bilo je ubeđeno u glatku pobedu, ali zbog arogantnog vođenja postupka i njenog fascinantnog glumačkog performansa uz suze na optuženičkoj klupi, javno mnjenje je počelo masovno da staje na njenu stranu.

Iako je glavni sudija njeno svedočenje otvoreno i bez okolišanja nazvao običnim laži, zaslepljena porota ju je na kraju oslobodila apsolutno svih optužbi na opšte oduševljenje prisutne mase.

Britansko plemstvo kao spas

Čim je spektakularno oslobođena sumnje da je brutalni ubica, francuska javnost joj je dodelila novi nadimak Vesela udovica, inspirisan tada izuzetno popularnom operetom.

Ipak, shvativši da za nju više definitivno nema mira u rodnoj zemlji i da će je mračna prošlost pratiti na svakom koraku, Margerit brzo pakuje kofere i beži pravo u London. Tamo potpuno menja identitet u madam de Serinjak i objavljuje svoje skandalozne memoare u kojima nastavlja da tvrdi kako je zapravo nevina žrtva velike političke zavere.

Svoj neverovatni društveni uspon krunisala je 1917. godine kada se na zaprepašćenje mnogih udala za uticajnog engleskog plemića Roberta Skarleta, šestog barona od Abindžera. Tim brakom je zvanično ušla u visoko plemstvo i osigurala sebi status nedodirljive dame kojoj niko više ne sme da sudi.

Osoba koja je predsednika jedne svetske sile odvela u grob, a potom preživela sopstvenu porodičnu krvavu dramu bez ogrebotine, preminula je potpuno mirno u staračkom domu u Engleskoj u svojoj osamdeset petoj godini.

Prava tajna o tome ko je zaista te noći počinio stravičan dvostruki zločin u njenoj kući otišla je sa njom zauvek, ostavljajući istoričarima, amaterima i detektivima samo prazne teorije i nebrojene legende o ženi koja je uvek dobijala ono što želi.