AJNŠTAJNOVA NAJVEĆA TAJNA Krio je sina od celog sveta, dečak je bio GENIJE, a onda ga je UNIŠTILO JEZIVO LEČENJE I BOLEST za koju je naučnik tvrdio da je NASLEDIO OD MILEVE MARIĆ

Eduard Ajnštajn je došao na svet u Cirihu 28. jula 1910. godine i bio je drugo dete u porodici slavnog fizičara i njegove prve supruge Mileve Marić. Razlika između njega i starijeg brata Hansa Alberta bila je punih šest godina, a otac ga je iz milošte zvao Tete, što je deminutiv od francuske reči za mrvicu ili mališana.

Kada se porodica preselila u Berlin, odnosi između roditelja su se potpuno raspali, pa su se 1919. godine zvanično razveli. S obzirom na to da je Mileva Marić mrzela nemačku prestonicu, uzela je oba sina i vratila se u Cirih.

Mnogi istoričari su ranije smatrali da se Albert Ajnštajn prema deci držao izuzetno hladno i rezervisano, ali nedavno pronađena pisma u potpunosti ruše taj mit. Ona zapravo pokazuju da je fizičar veoma brinuo o dečacima, neprestano se raspitivao za njihove uspehe i u svom ludom rasporedu uvek pronalazio vreme da ih lično čuva dok je njegova supruga obavljala kućne poslove.

Međutim, od najranijih dana Eduard je bio veoma slabo i krhko dete, pa je zbog prehlada i bolesti često propuštao zajednička putovanja. Albert se ozbiljno plašio za zdravlje i život svog sina, pa je u jednom pismu kolegi priznao svoj najveći strah da mališan možda neće doživeti punoletstvo, što ga je deprimiralo više od bilo čega drugog na svetu.

Uprkos tom izuzetno slabom telu, dečak je pokazivao briljantan um i neverovatne kreativne talente, pisao je pesme, obožavao muziku i sanjao o psihijatriji, smatrajući Zigmunda Frojda svojim najvećim idolom.

Kada je 1929. godine briljantno položio ispite kao jedan od najboljih učenika, upisao je medicinu na Univerzitetu u Cirihu sa željom da leči duševne bolesti.

Ajnštajn je bio izuzetno ponosan na svog naslednika i jedno vreme se činilo da mladića čeka velika naučna karijera, ali je biti potomak čoveka čije lice zna ceo svet za njega bio pretežak teret. Mladić se u privatnim razgovorima stalno žalio kako je neizdrživo imati tako velikog oca, priznajući da se pored njega uvek osećao malim i beznačajnim, što je stvaralo ogroman pritisak na njegovu psihu.

Strašna dijagnoza i rastanak koji je slomio srce

Kada je imao samo dvadeset godina, kod mladića su se pojavili prvi ozbiljni znaci šizofrenije. Okidač za to bila je nesrećna ljubav prema jednoj starijoj profesorki, a sudbinska ironija ležala je u tome što su se upravo u tim istim univerzitetskim hodnicima nekada davno upoznali njegovi roditelji.

Nakon što se ta romansa završila potpunim krahom, njegova psiha je popucala, pa je 1930. godine čak pokušao da oduzme sebi život. Lekari su mu ubrzo postavili zvaničnu dijagnozu, a 1932. godine Eduard je smešten u psihijatrijsku bolnicu Burgholcli u Cirihu.

Njegov brat Hans i brojni stručnjaci kasnije su tvrdili da su tadašnje brutalne metode lečenja samo dodatno pogoršale stanje nesrećnog pacijenta, jer mu je elektrošok terapija trajno oštetila govor i pamćenje, pa je studiranje zauvek prekinuto.

Mileva se neverovatno požrtvovano brinula o bolesnom sinu, a iako je njen bivši muž redovno slao novac, ona je padala s nogu pokušavajući da pokrije basnoslovne bolničke račune.

Ajnštajna je do same smrti razdirala griža savesti zbog sudbine mlađeg deteta, a njegova druga supruga Elza je primećivala kako ta duboka tuga bukvalno jede naučnika iznutra.

On je bio uveren da je ova teška bolest nasledna i da ju je dečak dobio sa Milevine strane, pa je u jednom pismu prijatelju sa gorčinom napisao da je onaj najprefinjeniji i najtalentovaniji od njegove dece, koji je nasledio njegovu pravu prirodu, sada zarobljen neizlečivom duševnom boljkom.

Poslednji susret

Stvari su se dodatno zakomplikovale početkom tridesetih godina prošlog veka kada je Eduard u naletu jednog nervnog sloma sasuo ocu u lice da ga iz dna duše mrzi. U to vreme je u Evropi uveliko jačao nacizam, pa je slavni fizičar morao hitno da pobegne u Ameriku. Iako je njegov stariji brat kasnije krenuo za njim, za Eduarda je selidba bila apsolutno nezamisliva zbog katastrofalnog zdravstvenog stanja.

Ajnštajn je očajnički želeo da povede sina sa sobom u Sjedinjene Američke Države, ali su lekari to strogo zabranili. Zbog toga je 1933. godine slavni naučnik poslednji put posetio svoje bolesno dete i nakon tog dana se više nikada u životu nisu videli. Do kraja života komunicirali su isključivo preko pisama, a mladić ni tada nije izgubio interesovanje za umetnost, pa je stalno pisao pesme i slao ih ocu, dok je portret njegovog idola Frojda i dalje ponosno visio u bolničkoj sobi.

Nakon što je Mileva preminula 1948. godine, Eduarda su trajno i konačno smestili u bolnicu Burgholcli gde je i živeo do samog kraja. Preminuo je od posledica moždanog udara 1965. godine, nadživevši svog slavnog oca za čitavu deceniju.

Bonus video: