ŠTO ŽENA VIŠE ZAHTEVA, TO SE MUŠKARAC VIŠE POVLAČI! Doktorka Nevena detaljno objasnila šta su NAJVEĆI PROBLEMI DANAŠNJIH VEZA i kako ih uspešno prevazići

Dr Nevena Čalovska Hercog, psihijatar i psihoterapet, govorila je o preispitivanju u vezama, osećajima krivice u roditeljstvu i iscrljenost u brizi o starima. Savremeno društvo nametnulo je nova pravila odnosa, što porodičnih, što partnerskih, a psihološki teret koji nose često ostaje nevidljiv, ali snažno prisutan.

Možda vas zanima

Psihoterapeut Milan Damjanac otkrio zašto biramo PARTNERE koji nas POVREĐUJU: Pomenuo RODITELJE i ovo je baš hladan tuš

– Naše društvo je snažno kulturološki usmereno na roditeljstvo i decu. Kada ljude pitate koja im je najvažnija uloga u životu, većina će bez razmišljanja reći – roditeljska. To ima i svoju svetlu stranu, jer kvalitetan odnos između roditelja i deteta predstavlja temelj za razvoj psihički stabilnih, rezilijentnih i socijalno kompetentnih ljudi – započela je Hercog.

– Međutim, upravo zbog takve usmerenosti, gubitak deteta se smatra jednim od najtežih i najstresnijih životnih događaja. Sa druge strane, kada se u javnosti pojavi informacija da je majka napustila dete ili da je odnos između majke i deteta narušen, prva reakcija okoline često su strah i zabrinutost, koji vrlo brzo prelaze u osudu. Ipak, okolnosti koje dovode do takvih situacija mogu biti veoma različite, zbog čega je važno ne donositi brze sudove, već pokušati razumeti širi kontekst i pronaći rešenja koja će zaštititi decu od dugoročnih negativnih posledica – kaže Dr Nevena Čalovska Hercog.

Mikrovaranje i ljubomora u digitalnom dobu

Razvoj interneta i društvenih mreža doneo je i nove pojmove, ali i nove probleme u partnerskim odnosima. Jedan od njih je takozvano "mikrovaranje", koje se često prepoznaje kroz pitanja poput: zašto partner lajkuje fotografije drugih ljudi ili održava intenzivnu komunikaciju na mrežama.

– Partnerski odnosi imaju duboku psihološku sličnost sa primarnim odnosom sigurnosti koji smo u ranom detinjstvu imali sa majkom. U vezi očekujemo osećaj sigurnosti, prihvaćenosti i prepoznavanja sopstvenih potreba. Kada se taj osećaj naruši i pojavi se sumnja da je neko drugi dobio prioritet, javlja se ljubomora. Ljubomora sama po sebi nije problem – ona je signal i poziv na preispitivanje odnosa. Problem nastaje kada se ugroženi partner okrene kontroli, proveravanju i uhođenju, čime odnos postaje iscrpljujući i gubi svoju suštinu – kaže ugledna psihoterapeutkinja.

Rodne razlike u reagovanju na partnerski stres

U situacijama partnerske nesigurnosti često se uočavaju i rodne razlike u reagovanju.

– Žene su sklonije da protestuju, postaju zahtevnije i glasnije izražavaju nezadovoljstvo kada se osećaju ugroženo. Muškarci, s druge strane, češće reaguju povlačenjem i bežanjem iz konflikta. Ovakav obrazac stvara disfunkcionalni ciklus: što žena više zahteva, muškarac se više povlači, a što se on više povlači, žena postaje još nezadovoljnija. Bez svesnog prekida tog kruga, problem se s vremenom samo produbljuje – objašnjava Hercog.

Sindrom "socijalnog spasioca" i potreba za granicama

Mnogi ljudi u odnosima preuzimaju ulogu takozvanog "socijalnog spasioca", stavljajući potrebe drugih ispred sopstvenih. Iako im to može donositi osećaj važnosti, moći i kontrole, dugoročno ih čini psihološki iscrpljenima i zanemarenima.

Zdrava pozicija podrazumeva balans – pomagati drugima tamo gde možemo i želimo, ali ne po cenu sopstvenog mentalnog zdravlja. Suprotna krajnost, u kojoj se kroz vaspitanje šalju poruke poput "brini samo o sebi", takođe može biti štetna jer narušava osećaj zajedništva i empatije.

Zašto novogodišnje odluke često propadaju

– Mnogi ljudi početkom godine donose ambiciozne odluke i planove, koji se često raspadnu već nakon nekoliko nedelja. Razlog za to leži u postavljanju nerealnih, gotovo utopijskih ciljeva, poput nagle odluke da se od 1. januara potpuno promeni način života.

Umesto toga, psihijatar savetuje takozvani "projektni pristup" životu. To znači postavljanje realnih ciljeva i jasno definisanje konkretnih koraka: šta je prvi mali korak i kada će on biti napravljen. Fokus bi trebalo da bude na tome kako se nositi sa anksioznošću, strahovima i usamljenošću, a ne na nerealnim očekivanjima.

Emocionalna nepismenost kao društveni problem

Jedan od velikih sistemskih problema jeste to što se deca tokom školovanja ne uče osnovnim emocionalnim veštinama. Iako savladavaju brojne činjenice, ostaju bez znanja o tome kako da se nose sa sopstvenim emocijama.

Deca ne uče šta da rade kada su besna, ljubomorna ili povređena, kako da se zaštite kada se osećaju ugroženo ili kako da prežive odbacivanje u vršnjačkim odnosima. Roditelji, često zbunjeni i bez sopstvenih alata, u takvim situacijama neretko daju savete koji dugoročno mogu biti štetni, poput poruke da nije važno ili da treba misliti isključivo na sebe.

Teret brige o starim roditeljima: Ljubav ne mora da boli

Najdramatičniji primer ove dinamike vidi se u brizi o starim i bolesnim roditeljima. Dr Čalovska Hercog navodi primer porodice u kojoj su roditelji odbijali bilo kakvu pomoć sa strane, vezujući svoje ćerke isključivo za sebe. Takva situacija dovela je do potpune iscrpljenosti, rastrzanosti između krivice i potisnutog besa.

Rešenje zahteva promenu perspektive. Prihvatanje pomoći u kući ili nezi ne znači nedostatak ljubavi niti izdaju roditelja. Naprotiv, praktična rešenja su često neophodna kako bi se sačuvalo mentalno zdravlje onih koji brinu o drugima.

Ovakve situacije otvaraju i važno pitanje socijalnog sistema. Dok oni koji imaju finansijska sredstva mogu sebi da priušte pomoć, drugi zavise od institucionalne podrške. U uređenim sistemima, poput skandinavskih, patronažne službe i socijalna zaštita omogućavaju dostojanstvenu starost i rasterećenje porodice, što je jedan od razloga zašto ljudi u tim zemljama ređe osećaju potrebu da ih napuštaju.