"Ne mogu ja da uzmem bolovanje, dete traži majku": Kako mi je svađa sa mužem pokazala da se na Balkanu nije ništa promenilo kada je roditeljstvo u pitanju

Jedna obična porodična rasprava često kaže više o društvu nego bilo koja statistika. Jer iza ove rečenice ne stoji samo svađa dvoje roditelja oko toga ko će ostati sa bolesnim detetom, već duboko ukorenjena ideja da je majka podrazumevani roditelj, a da je otac tu da "uskoči" samo onda kada mora.

Ne smatram da živim kao "klasična staromodna balkanska porodica" i da sam ja stub svega, dok moj muž u domu samo doprinosi kada ga baš nešto zamolim. Nas dvoje smo sami sa ćerkom i jedina pomoć smo upravo nas dvoje koji u svemu uskačemo jedno drugome. Bilo da je u pitanju dete, kućni poslovi, odlazak u nabavku ili nešto četvrto. Podjednako radimo stvari oko deteta i on je spreman da preuzme baš sve "poslove" oko ćerke, koje većina muškaraca, barem u našem društvu, ni ne pomišlja da proba.

On je vodi u parkić, kupa, presvlači, hrani, pravi frizure i čita bajke. Sve vreme koje nije na posao joj je zaista posvećen. Ali je onda samo jedna situacija pokazala da i on ima ono balkansko u sebi što ga čini "čvrstim muškarcem" i mene postavlja "na mesto" koje je kao nepisano pravilo ukorenjeno od davnina u našem društvu.

Iako danas gotovo podjednako rade i muškarci i žene, kada dete dobije temperaturu, većina porodica i dalje automatski računa na majku. Ako otac ostane kod kuće, to se često posmatra kao izuzetak, usluga ili problem koji mora da objašnjava kolegama i poslodavcu.

Upravo ta rečenica moga supruga: "Ti treba samo da zovneš u firmu i da kažeš da ti je dete bolesno i ne zanima te više ništa. Ostaješ kod kuće sa detetom. ŠTA ĆE MENI DA KAŽU NA POSAO?", možda najbolje opisuje odnos balkanskog društva prema očinstvu. Ne govori samo o poslu, već o očekivanjima okoline i modelu muškosti koji mnogi i dalje nose: muškarac treba da radi, ne odsustvuje, ne "sedi kod kuće", dok je briga o bolesnom detetu i dalje pre svega majčina obaveza.

Podaci pokazuju da taj obrazac nije prisutan samo na Balkanu. Prema zvaničnim informacijama, muškarci u 22 zemlje OECD-a činili su prosečno oko 26 odsto korisnika roditeljskog odsustva. Kao glavni razlozi navode se finansije, pritisak na poslu i strah da će ih kolege ili nadređeni doživeti kao manje posvećene karijeri.

Istovremeno, u zemljama poput Švedske, Norveške i Islanda očevi mnogo češće koriste roditeljsko odsustvo, delom zato što sistemi podstiču ravnopravnije roditeljstvo, ali i zato što društvena osuda gotovo da ne postoji.

Pravdaju se kolegama kada izlaze ranije s posla zbog dece

Na Balkanu je situacija drugačija. Muškarac koji redovno ostaje sa detetom često dobija komentare da "čuva decu kao dadilja", dok se za majku podrazumeva da će pomeriti obaveze, uzeti bolovanje ili žrtvovati posao. Zato mnoge žene kažu da, čak i kada imaju partnera koji "pomaže", najveći deo organizacije, brige i odgovornosti ipak ostaje na njima.

Problem nije samo u podeli obaveza unutar kuće, već i u tome što društvo i dalje roditeljstvo ne vidi isto kod muškaraca i žena. Kada majka kaže da mora po dete iz vrtića, to je očekivano. Kada isto kaže otac, to često zahteva dodatno objašnjenje: "Znate, žena danas mora nešto privatno da obavi, pa ja moram danas po nju..." i slične fraze.

Zbog toga rasprave oko bolovanja i bolesnog deteta retko ostaju samo privatna stvar jednog para. One vrlo brzo otvore pitanje koje mnoge porodice prepoznaju: da li smo zaista prihvatili ravnopravno roditeljstvo ili se i dalje podrazumeva da je majka roditelj "na prvoj liniji", dok je otac "pomoć" kada okolnosti dozvole.