ZATVORILI LJUDE U STAKLENU KUPOLU NA DVE GODINE, a onda je polako počeo da im NESTAJE KISEONIK: Najveći eksperiment u istoriji u sekundi postao noćna mora

Pod ogromnim staklenim konstrukcijama čija je površina premašivala tri jutra, smešteno je nekoliko različitih prirodnih zona koje su uključivale tropsku džunglu, deo okeana sa koralnim grebenom, šumu mangrova, savanu, pustinju i pravo malo poljoprivredno gazdinstvo. Učesnici eksperimenta su sami uzgajali hranu i morali su u potpunosti da zavise od resursa koje je sam sistem proizvodio u datom trenutku.

Ceo ovaj impresivni projekat izgledao je kao naučna fantastika koja je postala java, a mnogi su ga s pravom doživljavali kao generalnu probu za neke buduće kolonije u svemiru. Logika je bila jasna jer ako čovečanstvo ikada odluči da otputuje na Mars, ovakvi zatvoreni ekosistemi bi ujedno mogli biti i jedini način preživljavanja.

Prvih nekoliko meseci sve je išlo relativno uspešno i bez većih trzavica, međutim ubrzo su izolovani stanovnici počeli da primećuju prilično čudne simptome. Ljudi su se mnogo brže umarali, neuporedivo teže su podnosili fizički rad i svakodnevno su se žalili na sve veći nedostatak vazduha. I zdravlje im je bilo narušeno, a detaljne analize su samo potvrdile najgore sumnje stručnjaka s obzirom na to da je nivo kiseonika unutar staklenog kompleksa počeo nezaustavljivo da opada.

Na samom početku udeo kiseonika iznosio je oko 21 odsto što je otprilike potpuno isto kao i u našoj atmosferi na Zemlji. Ipak, taj broj je ubrzo počeo da pada i nedugo zatim dostigao je alarmantnih 14 odsto, a takvo okruženje je za čoveka uporedivo sa boravkom na visini od oko četiri hiljade metara iznad nivoa mora.

Najveća misterija i tajni krivci

Najveća zagonetka celog projekta krila se zapravo u nečemu sasvim drugom i potpunoj nelogičnosti. Ukoliko kiseonik drastično nestaje to automatski znači da bi trebalo da raste količina ugljen dioksida, ali se to u Biosferi 2 nije dešavalo u očekivanim i logičnim zapreminama. Stvarao se veoma jeziv utisak kao da deo vazduha prosto nestaje bez ikakvog traga.

Prema rečima samih učesnika projekta, ova misterija je ostala nerešena više od godinu dana i niko od velikih umova nije ni slutio šta bi mogao biti pravi uzrok. Ipak, konačno rešenje se pokazalo poprilično neočekivanim i iznenađujućim, a prvi glavni krivac bilo je obično tlo.

Za poljoprivredne zone na kojima su učesnici radili korišćeno je izuzetno plodno zemljište veoma bogato organskim materijama. Milijarde sićušnih mikroorganizama su jako aktivno prerađivale tu organsku materiju i pritom su trošile kiseonik znatno brže nego što su glavni projektanti ikada mogli da pretpostave.

Biljke unutar kompleksa jednostavno nisu uspevale da nadoknade ove gubitke redovnim procesom fotosinteze. Ali to je objasnilo samo onaj jedan deo problema, dok se kao drugi ravnopravni učesnik ovog nevidljivog i opasnog lanca ispostavio beton.

Ogromna količina građevinskih konstrukcija unutar zidina kompleksa je sve vreme nastavila da hemijski reaguje sa okolinom. Naime, tokom dugog procesa stvrdnjavanja materijala, beton je aktivno vezivao ugljen dioksid i brzo ga pretvarao u karbonate. Tako se u praksi dešavalo to da je kiseonik masovno prelazio u ugljen dioksid isključivo zahvaljujući mikrobima u zemlji, a onda je taj isti gas doslovno i neprimetno nestajao u betonskim zidovima zgrade.

Kršenje pravila za spas misije

Kada se cela ova situacija otela kontroli, rukovodioci projekta su morali hitno da reaguju i preduzmu drastične korake. Kako bi izbegli veoma ozbiljne probleme po organizam zatvorenih i iscrpljenih ljudi, u kompleks su zvanično počeli da upumpavaju kiseonik spolja. Iako je to formalno gledano ozbiljno narušilo glavnu ideju o potpunoj autonomnosti sistema, to je ujedno bio i jedini izlaz koji je omogućio da se eksperiment uopšte nastavi do kraja.

Uprkos svim velikim mukama i nepredvidivim uslovima, prva ekipa ljudi je junački izdržala pun mandat i konačno napustila staklene zidove u septembru 1993. godine.

Druga planirana misija je startovala godinu dana kasnije, ali je trajala svega nekoliko meseci i neslavno je propala zbog unutrašnjih organizacionih sukoba i smene celokupnog rukovodstva.

Kompleks danas pripada prestižnom Univerzitetu u Arizoni i aktivno se koristi kao jedan ogroman i bitan istraživački centar gde se detaljno proučavaju klimatske promene i ekologija zatvorenih prostora.

Na samom kraju ove neverovatne priče, glavni zaključak celog eksperimenta postao je prilično jasan, a to je da je stvaranje veštačkog sveta neuporedivo složenije i teže nego što su naučnici to u početku zamišljali.

Čak i u trenucima kada mislite da je svaka sitnica pod vašom strogom kontrolom, divlja priroda uvek može da vam priredi neočekivano i neprijatno iznenađenje.