Poslednju pesmu NAPISAO JE KRVLJU i izvršio SAMOUBISTVO - ili ga je UBILA TAJNA POLICIJA? Smrt Sergeja Jesenjina misterija i posle 100 godina

Da li je sam želeo da ode ili su to drugi odlučili umesto njega? Šta se zaista desilo te kobne noći iza vrata sobe broj 5 u lenjingradskom hotelu "Angleterre"? "Tiho gasnu sveće pred moj put u mrak i večni san. Čitav život čekah malo sreće, al' u noći ipak ostah sam..." Pesma koja se smatra oproštajnim pismom nastala je, navodno, dan ranije. Napisana je krvlju pesnika jer, kako se Sergej Jesenjin poverio prijatelju Volfu Elrihu, više nije imao mastila.

Dao mu je papir sa stihovima, a onda otišao u svoju sobu u hotelu u Sankt Peterburgu, tadašnjem Lenjingradu, preko puta Isakijevske crkve. Ono što se odvijalo narednih časova, u noći između 28. i 29. decembra 1925. godine, i danas je obavijeno velom misterije, iako sve navodi na zaključak da zvanična verzija – samoubistvo – nije istinita.

"Nije novo mreti pre svog časa..."

Da li je, tom poslednjom pesmom, rekao zbogom ovozemaljskom životu? Prema svim indicijama, ona jeste bila oproštajna poruka. S druge strane, najznačajniji predstavnik imažinizma želeo je da vidi svet koji je svojim rečima slikao, njegova poezija odlikuje se dubokom emotivnošću, melaholijom, razočarenjima, a česte teme bile su prolaznost i smrt. Možda mu je, tog pretposlednjeg dana, sopstvena bila inspiracija? Možda i nije?

Erlih je papir stavio u džep i zaboravio da pročita šta piše na njemu. Shvatio je tek kada je bilo kasno. I mnogi su, u stihovima kao što su "Nije novo mreti pre svog časa, al' ni život nije novost prava", pročitali najavu skorog odlaska.

Sudbina Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, i ljudska i pesnička, teško da ima premca u ruskoj, pa i u svetskoj književnosti. Zlatokosi mladić pun sete i nedokučive čežnje, zaljubljen u breze, životinje i ruralne predele iz kojim je potekao, vrlo brzo je svojim lirskim i pastoralnim strofama pridobio otmeni Peterburg, pre nego što ga je 1917. zatekao oktobarski udar.

"Žene su mu pile krv"

Život velikog boema i zaljubljenika u žene bio je težak i dramatičan. Ostao je večiti beskućnik – nikada nije imao ni sobu, spavao je po hotelima. "Prijatelji su ga napijali vinom, žene su mu pile krv", govorio je Maksim Gorki, njegov odani prijatelj. Bili su tu i neki "Crni ljudi", koji ga nisu ostavljali na miru. Nije mislio na demone iz prošlosti.

Tek je pre nekoliko decenija, kada su otvorene arhive Lenjinove i Staljinove tajne policije, isplivala obimna dokumenata o Jesenjinu: prijave doušnika, zapisnici iz policije, pozivi na suđenja. Dakle, dalo bi se naslutili ko su bile te mračne osobe... Pred kraj života, u strahu je spalio neke rukopise. Izbegao je poslednje suđenje spasivši se bekstvom u psihijatrijsku bolnicu. Ne bi ni stigli da ga osude, jer više nije bio živ.

Kako je izgledalo to navodno samoubistvo? I to trostruko. Prema zvaničnom izveštaju, u stanju snažnog nervnog rastrojstva prvo je presekao vene, a onda odvrnuo parno grejanje i obesio se kaišem o glatku cev radijatora.

Biografi pišu da je samo godinu dana pre Jesenjinove smrti 14 njegovih prijatelja, kolega i pesnika privela na ispitivanje tajna policija, koja je danonoćno pratila korake stvaralačke inteligencije. Iste godine napisao je pesmu "Zemlja nitkova" u kojoj govori o ništavnosti revolucije i o tome kako je svako ko je na vlasti lopov i prevarant, što u Rusiji njegovog doba nije moglo da prođe nekažnjeno.

Žrtva Staljinovog režima?

Vođen mladalačkim zanosom, na početku je podržavao Oktobarsku revoluciju, ali kasnije se razočarao posledicama. Pošto je o tome glasno govorio, nije teško pretpostaviti kako je doveo sebe u opasnost. Staljin je na čelo Komunističke partije došao godinu dana ranije, 1924, i odmah počeo da sprovodi teror. Kasnije, u Sovjetskom Savezu, mnoga Jesenjinova dela bila su zabranjena.

Tek posle raspada SSSR-a, devedesetih godina prošlog veka, na videlo su počele da izlaze brojne tajne. Javnost, zgrožena bolnom istinom o surovoj likvidaciji carske porodice Romanov, saznala je da je sproveden niz ekspertiza kako bi se konačno saznalo da li je Sergej Jesenjin sam sebi oduzeo život, ili su to učinili drugi po nalogu zvaničnih vlasti. Istraživanja iz 2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika inscenirano i da je bio još jedna žrtva Staljinovog režima.

Ima još nešto... Posle tragedije, policijski poručnik Hlistalov dobio je anonimno pismo s fotografijom mrtvog pesnika. Na Sergejevoj glavi vidi se udubljenje koje bi moglo biti od udarca. Da li ga je neko prvo onesposobio, ili pak ubio snažnim udarcem? Vidi se i tamna mrlja ispod oka, neprirodno savijena desna ruka (logično je da ruke obešenog vise niz telo). Takođe, nikad nije dokazano ni da je spornu pesmu napisao sopstvenom krvlju, jer ekspertiza nije urađena.

Savršeno samoubistvo ili...

Situaciju dodatno komplikuje činjenica da Jesenjin te stihove zapravo i nije napisao baš pred smrt. Nastali su pola godine ranije, u drugoj verziji. Naime, tog leta na Kavkazu ga je zatekla vest o smrti prijatelja, pisca Alekseja Ganina. Bio je jedan od 14 njegovih kolega koji su streljani u ime države.

Istraživačima je bilo čudno i to što se Erlih posle Jesenjinove smrti setio pesme "Doviđenja, druže". Kao neko ko mu je pomagao oko objavljivanja knjiga, za nju je mogao i ranije da zna. Uz to, Erlih je radio za tajnu policiju koja je budno motrila na sve koji su se na bilo kakav način odmetnuli od sovjetske propagande.

Strašne sudbine zadesile su i neke od žena iz njegovog života. Jednu je mučila i ubila tajna policija, dok je druga izvršila samoubistvo na njegovom grobu. I Izadora Dankan je tragično stradala, no ta smrt vodi se kao nesrećan slučaj – njen dugi šal zakačio se za točak automobila u pokretu i udavio je. Deca, imao ih je četvoro, bila su primorana da pobegnu iz zemlje, a pričalo se i da je jedan od sinova okončao u gulagu.